Две књиге Милице Јанковић: „Исповести” и „Међу зидовима”, Нова реалност из сопствене собе, Београд, В. Градиште, 2015, стp. 51-66
У раду се указује на вредности прозе Милице Јанковић, са посебним освртом на теме и мотиве у њеним књигама „Исповести“ и „Међу зидовима“. За осветљавање прозе ове списатељице узета је књига с почетка њеног књижевног стваралаштва, када ју је Јован Скерлић сврстао у „Историју српске књижевности“ и трајно јој одредио место у српској књижевности, као и књига која је међу последњим насловима у ауторкином стваралачком опусу. Већи део текста у раду „Две књиге Милице Јанковић: Исповести и Међу зидовима“ написан је 1979–1980. године
Античка књижевност у студијама Војислава Ђурића, Лицеум, 15, Крагујевац, 2011., стр. 179-188.
Студија се једним делом бави околностима под којима су настајала интересовања српских књижевних историчара и теоретичара за проучавање античке уметности, са посебним освртом на утицаје књижевног стваралаштва. Пажња је посвећена обимној студији о Лесинговом делу Лаокоон, о елементима изналажења језгра у проучавању граница између сликарства и поезије.
Античка књижевност у студијама Војислава Ђурића је била често у употреби, било да је реч о књижевно-историјским погледима или тумачењима савремене књижевности. У основи професор Ђурић је држао до тога да је све давно написано (давна уметност) имало утицаја и чинило део савремености.
