У  српском  издаваштву  и  култури  с  краја  2003.  године  појавила  се  књига  необичног изгледа, концепције и техничког квалитета. Монографија са једноставним насловом Величковић настала је, рекло би се, у маниру препознатљивог рукописа Слободана Лазаревића, који је о Владимиру Величковићу, о његовим сликама и симболизацији тог и таквог стваралаштва написао студију по свим критеријумима изванредну, особену и надасве са храбрим новим погледом који је у паралелама, контрастима и тумачењима изнова покренуо промишљања која долазе са становишта комплексног критичког става и истраживачког поступка. Ова монографија је таквога значаја и домета да је завредела и промоцију у једној од најзназајнијих институција, у Српској акдемији наука и уметности.