Изабране студије, чланци, записи

Анђелка Милојковиће је била српска списатељица, најчешће представљана коа нова Мир Јам. Била је професор српскохрватског језика и југословенских књижевности и магистар, социолог књижевности. Бавила се истраживањем тривијалне литературе, о којој је у часописима објавила више запажених радова (Књижевност, Твар, Slavia, Свет речи). Објавила је књиге: Горка јесен љубави, Некад неки Себастијан, Љубовање, Сећање на заборав, Несанице. У својим кратким причама и новелама писала је о љубави лирским сликама изузетног сензибилитета.

У раду се анализира положај српске културе и књижевности, утврђивање граница епоха и стилова, са свим специфичностима које се могу уочити у проучавају српске књижевности са становишта књижевне историје. Рад се заснива на покушају разлучивања поступка у стварању схеме српске књижевности и формирању њене историје. Посебна пажња је посвећена концепцијама које су у својим историјама књижевности формирали Јован Скерслић, Јован Деретић, као и књижевни теоретичар Драгиша Живковић. Указује се на могућност осавремењавања предтсављања српске књижевности посредством књижевне мапе, која показује нов квалитет из домена визуелне студије у тумачењу периодизације и јаснијег дефинисања епоха, праваца и стилова 19. и 20. века.  [На овом сајту је објављена  КЊИЖЕВНА МАПА].   

У студији се осветљава лице краљице Симониде, на основу књижевних, сликарских и историјских фрагмената. Посебна пажња је посвећена оку које је честа тема када је реч о овој историсјкој личности и њеној судбини, преко категорије означене као узимање вида, са освртом на мотиве и изградњу лика у Бојићевој драми Краљева јесен и поезије Милана Ракића. Доминантна су два аспекта: Симонида као сведок и актер једног времена; Симонидин уметнички портрет и однос према њему у српској култури и књижевности.

Студија се једним делом бави околностима под којима су настајала интересовања српских књижевних историчара и теоретичара за проучавање античке уметности, са посебним освртом на утицаје књижевног стваралаштва. Пажња је посвећена обимној студији о Лесинговом делу Лаокоон, о елементима изналажења језгра у проучавању граница између сликарства и поезије.  
Античка књижевност у студијама Војислава Ђурића је била често у употреби, било да је реч о књижевно-историјским погледима или тумачењима савремене књижевности. У основи професор Ђурић је држао  до тога да је све давно написано (давна уметност) имало утицаја и чинило део савремености.