Чланак, после објављивања, послат пријатељима имао је и личну импресију:
Има у мојим сећањима [вредних] записа... многима мало познати детаљи...
У свом дугом раду са професорима Филолошког факултет Универзитета у Београду, који су ме учили доброти, стекао сам способност памћења и подсећања на вредности које су у српској култури и књижевности од велике важности...
Професор Вученов је у мом сећању господственог изгледа, под црним шеширом, као Јакшић и Домановић, увек с достојанством професора,
са ташном у левој руци, спорог хода и благим наклоном главе приликом поздрављања, уз обавезно скидање шешира, који је у тим поктретима попримао изглед посебног знака поздрављања...
Овај текст је, према простору који је дат, један мали фрагмент, који припада култури сећања... Ту је и млади Радоје... фотографија писаца с краја 19. века...