Књига је настала од текстова које сам повремено писао као прилог истраживањима посвећених колосалној личности српске историје, осветљавањем оних момената који подстичу мисао и литерарно изграђују портрет Ђopђa Петровића, у народу званог Вожд Карађорђе. Ову књигу треба схватити као збирку прилога, студија и огледа о српској историји, литератури и традицији. У текстовима које сам написао (Изглед јунака - споменици Вожда Карађорђа; Под шаром дуге - рођење и женидба јунака Карађорђа; Мотив смрти Вожда Карађорђа кроз митолошку причу; Карађорђе у „Горском вијенцу": историја, литература, традиција; Карађорђе - историјски Вожд и литерарни јунак), портрет Карађорђа је изграђиван по идеји која спаја личност младог Ђорђа и изграђену представу о Карађорђу, како су га опевали српски рапсоди гуслари, песници, сликари, скулптори, историчари и каквог га памти народ и чува у свом наслеђу.
Књига је посвећена животу, постављена насупрот трагичној смрти великог Вожда. Својом концепцијом чини циклично кретање кроз време и простор, упућује на почетак стварања култа личности Карађорђа, указује на једно историјско време које се догодило после оних времена, што ће рећи да се после историје одвијају догађаји и јављају нови људи - који се у овом случају у поводу једне cpпске празнине настале у забораву родног места Карђорђевог као настављачи неговања традиције и културе која говори о непрестаној присутности Вожда, који у троуглу Вишевац (1762) - Орашац (1804) - Радовањски луг (1817) покреће имагинацију историје, поготову што се на почетку новог века у нашој култури, која је понајвише култура сећања, календаром обележавају датуми два века од Првог српског устанка и оснивања нововековне државе.
Књига је изграђена и од елемената приређивачког карактера. Текстове које сам написао подупиру они раније написани од других аутора и они су овде у функцији осветљења из угла давних времена попут Хаџићевог текста, или текста Живојина Андрејића који значајније указује на родослов и порекло Карађорђево, говори о старовишевцима, завичајним људима и простору из кога рођењем потиче Карађорђе.
Одељак књиге који је насловљен „Востани, Сербие“ указује на химничност песме која је настала у Карађорђево време. Поред познате песме „Посвета праху оца Србије“ Петра II Петровића Његоша подстакнут промишљањем о Карађорђу као владару и родоначелнику једне српске династије, довођењем у везу однос живота и смрти, те и обожења таквих личности у једном народу, из заборава враћам светлости дана једну књигу веома надахнуту и ретке садржине, која се у 19. веку сасвим у духу тога доба бавила апотеозом. Прошли, 20. век, илуструјем текстом „Ноктурно дуготрајне ноћи“ Мирослава Крлеже као спону са идејом о јужнословенским народима и њиховој судбини, која се на почетку века у крви спајала, a у истој тој текућини што ври у људском телу истекла, попут чудотворне воде.
Историчар Дејан Обрадовић је за ову прилику сачинио „Хронологију Карађорђевог живота“.
Књига излази у години која ће у духу културе сећања обележити лето господње 1817.
