Богатом стваралаштву и уметничком мозаику, Ранко Крстајић, песник, прозаиста и сликар, додаје још једно дело, роман „Узалудна лепота”. Комплексно и с великом пажњом композиционо уређено, приповедање у овом роману јесте уланчана схема структуре прозе, која се бави суштином уметности и естетике. Ово дефинисање намеће се, пре свега, због сложености Крстајићевих прозних фрагмената, који се смењују и измичу познатим теоријама о настанку књижевног дела, а у исти мах се учвршћују постулатима романа као жанра.
Могло би се помислити да је писац Крстајић извео композицију ове прозе до романескне форме природним путем особеног дара уметничког стварања, као што су романе класичне уметности писали стари мајстори пера. Може се и тако прихватити ово дело. Међутим, пре би се могло рећи да је Крстајић, као врстан познавалац књижевности, српског језика, сликарства, филозофије … роман „Узалудна лепота” довољно удаљио од познатих композиционих решења, стварањем форме овладавања приповедања и функционисања ликова, те и пишчевих записа који су пропратни, а у дубокој вези са темама и мотивима романа, [орто]графијом текста издвојени, исписани курзивом, као стилско ојачање путем графостилеме. У тим деловима писац лирском прозом износи своја промишљања и емоције, као обожење ситуација које су се дубоко урезале у памћење:
Ранко Крстајић говори/ пише:
У дубокој празнини ноћи ослушкујем у даљини звиждуке возова и гледам како тама претвара прозоре купеа у црна огледала у којима месец црта призоре из мог детињства. Знам да сам будан, иако ми се чини да сањам…
или,
И као да ни време више не постоји, јер немам више чиме да га мерим. Тамо где смо некада били, да ли је остала наша сенка, аура, сенка сенке, или било какав траг? Где је сада моја љубав? Где је сада то што ме је она волела?
или,
Не знам. И не желим да знам. Јер ја нисам више ја, нити је воз више воз, нити постоји пут. Ја сам само Црна рупа у коју брзином светлости јури све то, према крају и почетку свих путева који се завршавају и почињу само у Божјем памћењу… И добро ми је. И добро ми јееееееееее...
Роман „Узалудна лепота” је промишљена хроника, можда детерминисани текст, који је дубоко ушао у проблематику стваралаштва уметности, а у исто време то је расправа о лепом, можда са премисом Кантових погледа о лепом и узвишеном, јер сви јунаци овог романа су у фокусу лепоте, или се њоме баве; припадају лепом свету, у сталним променама које догађаји и људи креирају, својим деловањима, али и околностима које социолошко-културолошки утичу, у наизглед суровим интелектуалним пражњењима наговештеног стваралаштва и креирања погледа на свет, који се мења и у коме важну улогу игра време — поред почетног ентузијазма са извориштем у младости, као у огледалу приказују се призори краја, у овом роману доведени до апсурда… како насловом и сталним враћањем истом, на директан или асоцијативни начин Крстајић осликава, тражећи одговоре на питања које постављају јунаци овог романа, а који немају завршени разговор, нити имају до краја изведену мисао. Расправе се настављају као што се настављају догађаји у времену, живота и романа, не двојећи се, не излазећи из зачараног круга, који од све цивилизације укључује воз, вагоне, композицију, кретање, стајање, отварање и затварање прозора, уласке и изласке из кадрова, као на платнима сликара, лаким потезима, крокијима, док наративни систем покреће говор, каткад оптерећен темама покренутих ненадано, без правог разлога, што се код Крстајића манифестује наративном структуром са реминисценцијама и дигресијама.
Ранко Крстајић, по узорима реалног живота, креира књижевне јунаке, дајући им карактерни принцип: на оне који уметност стварају, на оне које уметност занима и често се упуштају у разговор о њој, поготову о књижевности и сликарству, и на оне који су у улози критичара и колекционара. Стиче се утисак да је Крстајић у свим ликовима уградио своје виђење, у сва ова три угла гледања и да је у призорима наратора метафорично један лик, једна интелектуална појава, једна имагинарна личност, поистовећена са аутобиографијом писца, или само привид да је то тако…
После расправе о љубави, у 5. одељку романа је расправа о лепоти. О овој теми говори више ликова. Крстајић, као и у расправи о љубави допушта исказе који немају утемељење, али су изазовни за расправу. По том принципу се издвајају коментари по којима је лепота „оно што се осећа у срцу, и у души”, од ње се бежи „у лепоту порока”, она, лепота, „не припада никоме” и како би то рекао један од ликова романа Макс, Лепота (је) увек сама и неиспуњена и сама себи довољна, али узалудна”... Лепота нас надилази, говори Макс, и ми „напросто не можемо да је видимо, да осетимо, да доживимо, јер нисмо способни за то. Ту лепоту Макс назива узалудном, мада она ни тада није узалудна, али ми то не знамо”.
Маријета поставља питања: „Да ли постоји лепота изван овог света? Да ли постоји музика изван слуха?
Одговоре ће дати Критичар, који има своје, може се рећи не припремљено, али изречено необично мишљење и Вебер, књижевни лик, који се позива на Платона, Хјума, Канта.
У даљем току романа расправе добијају на значају испреплетаности догађаја у којима учествује Колекционар, који има своје разлоге бављења овим послом, али који, извесно, има за циљ да прикупи што више уметничких дела. Фрагменти разговора у којима учествује овај књижевни лик покреће разговоре о материјалној страни у уметности.
У расплету, Ранко Крстајић своди приповедање паралелизмом према почетку романа, приказом књижевних јунака по природном следу, дескрипцијама у сценама краја, или прилаза крају животу. Стриц, познати сликар, у чијем се атељеу често расправљало о уметности, и на друге животне теме, нарушеног је здравља. Од њега наратор сазнаје појединости о Маријети, Максу, Критичару, Колекционару, Веберу и новом господину Веберу (министру културе) за кога се удала Нађа, Видаку који је успео у Њујорку (слике му се продају и веома су скупе) и који је отишао у неки манастир да слика фреске.
Наравно, Леона, као оличење лепоте појавиће се у фокусу пишчевих опсервација и чиниће окосницу изградње метафоре о животу и лепоти. Описи Леоне, у извесном смислу чине очекивану слику краја, јер лепота остаје као сфрагида, као знак који писац удара на своје дело; сећање и оно што је било лепо у животу, до краја је лепо. Крстајић приказује амбијент у коме се налази Леона… болница, балкон на коме седи, плетена наслоњача, књига коју држи и не чита је, не одговара на поздраве, јер „у њеном свету ја нисам ни постојао”, рећи ће наратор. У таквој лепоти, постоји нешто демонско: „Била је то нека чудна, узалудна лепота која не оплемењује, не уздиже, која ником није потребна. Али с друге стране, опет, није било тако, јер ја сам и даље уживао да је гледам иако ми због нечег било жао. Да, она је била жртва своје лепоте”. Изглед Леоне је са много детаља, сликарским оком уочених линија и боја… сведено на изглед сфинге и усамљеност старог огледала.
Растанак са Леоном.
Наратор:
„Нисам желео да кварим ту предивну слику заласка сунца у Леониној коси. Знао сам да од овог сусрета нећу бити исти човек, да ће ме свуда пратити та лепота и да ћу се увек питати: да ли постоји узалудна лепота, и коме је она намењена?”