Не дешава се често да овдашња књижевнонаучна продукција понуди ис-
траживање у ком се огледа такав диверзитет тема и проблема - а затим и ме-
тодолошких приступа истима -као што је то случај са књигом Читање поезије
Малише Станојевића. У светлу досадашње Станојевићеве библиографије, коју,
између осталог, чине поетски и прозни наслови, теоријски чланци, књижевнои-
сторијски и културноисторијски огледи, најрецентнија његова стручна моногра-
фија, публикована у склопу вишеструко занимљиве библиотеке Црвена линија
Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу, превасходно се поима као још
један прилог дивергентним професионалним усмерењима аутора. Пред њом, чи-
талац је одмах запитан над обиљем питања у чијој се експликацији препознаје
наталожено искуство читања поезије с различитим, каткада опречним поети-
чким предзнацима. Одатле, уверења смо да је управо пасионираност са којом Ста-
нојевић проговара о низу модалитета песничког стварања оно што је условило
да се међу рецензентима ове студије нађу еминентни универзитетски професо-
ри какви су Бошко Сувајџић, Драган Бошковић и Часлав Николић. Чиме, дакле,
Читање поезије, чији се предмет изучавања у виду неколико корпуса протеже
од античке књижевности до кантауторске поезије двадесетог века, држи нашу
читалачку пажњу?

У теоријском погледу непретенциозна, рекло би се чак скромнијих амби-
ција, Станојевићева књига ипак је у првом реду оријентисана према образова-
ном читаоцу, читаоцу-стручњаку. Томе не сведочи само ауторов конкретан увид
у песничке творевине као повод за теоријска разматрања, него и осврт на лично-
сти и догађаје које су на културолошком фону удариле правац осавремењавању
српске и југословенске научне мисли о поезији…