[ *. ]
„ПУТ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ” [ДРУГО ИЗДАЊЕ 2021/// СКЗ, Београд, је обновила издање књиге „Пут српске књижевности” Јована Деретића. Прво издање је објављено 1996. године. Тада сам објавио приказ књиге у часопису „Књижевност и језик” — [можда је] вредно прочитати …
JOBАН ДЕРЕТИЋ, „Пут српске књижевности (идентитет, границе, тежње)”, Београд, Српска књижевна задруга, 1996, 343 стр.
У најновијој књизи „Пут српске књижевности”, једног од наших најугледнијих књижевних историчара Јована Деретића, налази се неколико обимних студија које на особен начин дају одговор на питање шта је то српска књижевност. Овом књигом не само да су отворена нека врло значајна питања која се тичу српске књижевности и њене историје, већ су културној и стручној јавности приближене теме које су се у прошлости наметале, или су сада актуелне, и које непрестано побуђују пажњу по својој важности и интересовању, како код стручњака, тако и код свих оних које интересује српска књижевност и њен развој, од својих почетака до данашњих дана у контексту судара са другим књижевностима, упливима, утицајима, границама и идентитетом.
Насловом књиге аутор се јасно опредељује за синтагму „пут српске књижевности” са комплексним мноштвом и глобалним решењем, да расправама са врло занимљивим поставкама разреши загонетку која се често поставља у вези са инертним приступом, да је код оваквих истраживања реч о путевима српске књижевности. На известан начин ова књига разрешава, или, пак, поставља теме које се намећу књижевним историчарима, а са искуством писаца „Историје српске књижевности” која се први пут појавила 1983. године, а недавно је (1996) штампана у свом другом издању. Како је и у предговору назначено, књига „Пут српске књижевности” може представљати увод у историју српске књижевности, али и другом, важнијом, страном да отвори „могућност другачијег научног истраживања проблема националне књижевности, различитог од књижевне историје”.
Садржај књиге чине четири целине: „Национална књижевност и језик” (стр. 55-92), „Књижевна националност” (стр. 95-182), „У токовима историје” (стр. 185-240), „Ми и други” (стр. 243-344), као и увод који се бави питањем шта је то национална књижевност (стр. 15-51). Садржај књиге је опремљен предговором и белешком о писцу, а свака од наведених целина подељена је на више делова који су ближе одређени поднасловима.
У свом уводном излагању са основном премисом да „живимо у времену националних књижевности” Јован Деретић се враћа у врло давна времена да пронађе појаву књиге и корене књижевности, како би се прегледом развоја усмене, а потом писане књижевности, у оквирима светске књижевности приближио заједници која у модерним временима постаје нација. Национална књижевност у савременим условима, у извесном смислу, постаје доминантна, али посве зависна и од других књижевности. Као таква, са својим специфичностима и развојем, национална књижевност се вреднује зависно од важности која јој се придаје у контексту светске књижевности. Ова уводна студија која се бави индивидуалностима националних литература, илустрована је многим примерима, од најстаријих епоха, па до савремене књижевности, појавама у књижевним раздобљима, мишљењима теоретичара и писаца.
У првом делу, „Национална књижевност и језик”, поднасловима „Српска књижевност у огледалу своје историје” и „Филолошки и национални појам књижевности” са универзалног и појмовног становишта аутор се приближава расправи која се непосредно тиче питања српске књижевности, пре свега бавећи се проблемима историје националне књижевности и односом историчара књижевности. Наравно, као и у вези са сваком литературом и овде се поставља питање шта је то српска књижевност? То питање се непосредно везује за проблематику стварања историје српске књижевности, тј. књижевноисторијске систематизације. Преглед писаца историје српске књижевности дат је од свог почетка , од доба Доситеја и Вука, са свим значајним историчарима књижевности, било да су имали парцијални приступ или им је предмет била цела српска књижевност: Павле Соларић, Лазар Бојић, Ђорђе Магарашевић, П. Ј. Шафарик, Јован Суботић, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Ватрослав Јагић, Јован Скерлић, Павле Поповић, као и писци књижевноисторијских синтеза или прегледа готово свих главних одсека српске књижевности од средњег века до данас - Видо Латковић, Милан Кашанин, Ђорђе Трифуновић, Димитрије Богдановић, Милорад Павић, Миодраг Поповић, Велибор Глигорић, Предраг Палавестра, Милош И. Бандић и др.
Да су лингвистичке границе једине природне границе међу књижевностима то је сасвим тачно, али у случају српске књижевности ово правило се не потврђује. Ово питање се можда први пут на овакав начин поставља, али оно је у контексту српске књижевности данас од важности, имајући у виду особености филолошког и националног појма књижевности. Ова студија се бави проблемом формуле „један језик - једна књижевност” и изузецима међу којима су свакако језици као енглески, шпански, португалски, француски... На једном језику ствара се једна или више књижевности, а насупрот томе има и таквих примера кад у једној књижевности имамо употребу два сасвим различита језика - и као диглосију - када се једна књижевност ствара на две варијанте истог језика. Језик којим се данас пише српска књижевност у најскорија времена одражава сложена стања јер, како аутор закључује, осим Срба и Хрвата појављују се и други нови индивидуалитети с претензијом на националну самобитност.
У другом делу, „Књижевна националност”, пре свега под насловом „Српска књижевна индивидуалност”, како по специфичностима, тако и по историјским развојем ситуација на овим просторима расправља се о самосталном деловању, али и о подухватима који упућују ка пројекту југословенске књижевности. Но, у подужој расправи, теоретским поставкама и истраживањима спецификума одређеним књижевности које су се оформиле, Деретић жели да подстакне пручавање које би резултирало јасној дефиницији књижевне индивидуалност, а самим тим и српске књижевне индивидуалности. Веома је занимљиво опажање које осветљава развој мађарске књижевности, која у прво време због индивидуалног става писаца, који су самосталним прилазима стваралаштву били ван колективитета, није имала свој идентитет. Појавом Бешењеија и Казинција Мађарска тек с њима постаје свесна своје књижевне прошлости, а ранија књижевност постаје њена жива традиција. У овој студији опширније и са већом амбицијом описано је настајање старословенске књижевности у форми националне установе. У овом одељку, вештином писца историје, побројане су и изведене на ниво научног све важније тачке ослонца, од стварања српске књижевности као целине, па све до периода 19. и 20. века, када српску књижевност прати осећање југословенског заједништва.
„Словинство” као књижевна националност јесте студија која ближе објашњава историјске и политичке прилике и околности под којима се књижевност појављивала у овом или оном облику, као заједништво или као индивидуалност нација. Овде се у сваком погледу реалним расуђивањем намеће читав низ комплексних питања, којима се, пре свега, покрећу механизми проучавања српске књижевности, али и односи с другим књижевностима, тј. са народима истога језика. Тако се овде, преко „словинства”, за које Деретић извесно мисли да је југословенство пре југословенства и дубровачке традиције прави пројекат југословенске књижевности. Ово комплексно питање приказано је, без изузетака, концизно и свестрано. Поред историјских чињеница везаних за интеграционе системе стварања југословенске државе, политике, књижевности, па и нације, ова студија неминовно се бави и дезинтеграцијом те исте државе и поновним успостављањем индивидуалних књижевности.
Трећи део, „У токовима историје”, садржи две студијеј „Специфичности развитака” и „Књижевни путници”. Питање развоја српске књижевности се увек изнова поставља и то су до сада углавном чинили сви писци историје књижевности. Поред сврставања српске књижевности у групу оних књижевности која се одликује дисконтинуираним развитком, овде се разматра померање српске књижевности ка западноевропској заједници литература. Поред историјског прегледа о развитку српске књижевности и у различитим приступима, пре свега Скерлића, ова студија нам ближе на научној и стручној основи указује на специфичности уласка у круг књижевности европског Запада, одвајањем од своје раније традиције, како у погледу употребе језика којим се служила, тако и излазак из окриља византијске културе. Ова студија на известан начин чини оглед о процесу не само развитка, него и настајања нове књижевности прихватањем европских модела, али тек пошто је „усмено стваралаштво прихваћено као права, и то врхунска књижевност, као наша национална класика”...
Запажено место у овом одељку посвећено је књижевним путницима. Деретић скреће пажњу на појаву да су у нашој књижевности највећи и најтрајнији утицај оставили писци путници. Понајвише простора посвећено је Доситеју, Вуку и Црњанском, али и другим писцима. Српска књижевност према овим истраживањима показује велику отвореност према свету. Ова студија је од значаја, јер разложно и систематски упућује на књижевне везе преко стваралаца који као књижевни путници учествују, како у књижевном и културном развоју код нас, тако и у оквирима светске културе. Ти међусобни утицаји не огледају се само у прихватању готових модела, већ се инкорпорирају у системе вредновања, тако да су нам други помогли да схватимо своје вредности, што је неспорно био случај са српском народном песмом.
Четврти део, „Ми и други”, сачињен је од три студије: „Народ као исходиште”, „Своји и ’туђи’ писци”, „Свој и туђи народ”. Овај одељак, иако последњи у књизи, по свом значају чини најважнији сегмент за стварање историје књижевности. Као и кроз друге студије ове књиге, и овде се српска књижевност враћа на почетак свога развитка. Та специфичност, тј. то стално инсистирање на прегледу књижевних збивања од свог почетка, а у контексту задате теме, доприноси стручној расправи о питањима, која у неким другим сепаратним моделима не би имала одговора, јер засигурно не могу да стоје ван научног и стручног садржаја. Деретић је изнео своје дилеме, али и ставове, у вези са систематичним радом на историји српске књижевности, било да је то целовити или парцијални приступ, указујући на потешкоће са којима се сусрећу књижевни историчари, па и сам аутор ове књиге, као један од писаца историје српске књиежевности.
На моменте полемички, аутобиографски и са одговорима на нека давно постављена питања, која су се појавила у одређеном, пре свега, политичком тренутку, Деретић износи своја промишљања као извесно тачан одговор, а нека питања иако апсолвирана могу се сматрати још отвореним. Ова књига није само истраживачки подухват, већ је и покушај да се на једном месту шире и слободније изнесу могућа решења, како би се синтетички показао пут једне књижевности, у овом случају српске, али и као могући образац и за друге књижевности, ако не шире а оно у самом нашем окружењу. По принципима повратне везе са истом проблематиком се сусрећу књижевни историчари суседних народа. Са упорним трагањима за научним чињеницама, прецизним разлучивањем историјског од савременог и са јасним стилом, каткада и књижевним, лако читљиво, по чему се Деретић већ распознаје у научним круговима, књига ће добро доћи књижевним историчарима, теоретичарима, али и широкој културној јавности.
[ *. ]
СМЕЈЕ СЕ СМЕЈАЧ УСАМЉЕНИ МЕСЕЦ| СМЕЈЕ СЕ СМЕЈАЧ ДЕЧАК…///
Прве песме које сам написао биле су о Морави и о смеху.
Строги рецензент је [1972] одбио рукопис књиге песама с образложењем
да сам плагирао Хлебњикова. Зачудио сам се кад ми је уручено
неколико густо куцаних страница образложења на танком папиру,
са великим бројем малих рупа [писаћа машина je пробила сваку реч
која је имала мало слово „о”]. Много година касније читао сам
великог руског песника. Ових дана се поново враћам смеху…
Велимир Хлебњиков
ЗАКЛЕТВА У СМЕХ
Насмејте се, о смејачи!
Засмејте се, о смејачи!
Не смејте се подсмехом, не смејанчите смеховно!
Засмејте се засмејано!
О, смејања надсмеховна - смех смеховних
исмејача!
О, исмеј се, смешни смеху надсмеховних тих смејача!
О, Смехово, о Смехово,
Осмеј, насмеј, смехом, смешком
Смејунчићем, осмешчићем.
Насмејте се, о смејачи!
Засмејте се, о смејачи!
[ *. ]
МИОДРАГ МИЋА СТОЈАНОВИЋ (1934-2020)/// Много заједничког рада на развоју филологије, српско-грчких односа, подизање културе и књижевне речи у Завичају — и више од свега велико пријатељство. Један фрагмент наше сарадње и пријатељства… Трибина посвећена „Српским новинама” које су излазиле на Крфу током Првог светског рата, а посебно о њиховом подлиску “Крфском забавнику” одржана је у Заводу за проучавање културног развитка у Београду.
Под насловом: „Да ли је 1917. године у `Српским новинама` стварана Крфска књижевност” Предавачи су били: др Миодраг Стојановић, редовни професор, Филолошки факултет Универзитета у Београду, др Малиша Станојевић, песник и књижевни историчар, Филолошки факултет Универзитета у Београду и Ђорђе Ј. Јанић, песник, критичар, теолог и књижевни историчар, аутор Библиографије „Крфског забавника”.
Током Првог светског рата, скоро три године српска држава је у егзилу на Крфу. Седиште Владе је било у хотелу „Бела Венеција”, а Народне скупштине у згради Народног позоришта.
Важан чин охрабрења земљи и народу у то време био је подухват Државне штампарије која је на Крфу издавала „Српске новине”, а од 1917. године и подлистак насловљен „Крфски забавник” у коме су сарађивали Тодор Манојловић, Милутин Бојић, Јован Дучић и други значајни српски писци, публицисти и културни посленици.
Учесници трибине су занимљиво и надахнуто говорили о овој мање познатој димензији српске борбе за опстанак и слободу, са социолошко-културолошког становишта разумевања историјског тренутка, који ће имати далекосежне последице на културу Србије.
Указано је на посебан значај који у култури сећања заузимају, поред херојских борби, још и окупација Србије, изгнанство краља, владе, војске, дела народа, као и изгнана књижевност.
Водитељ Трибине био је њен уредник др Малиша Станојевић.
[ *. ]
[ *. ]
КРУНИСАЊЕ КАО СИМБОЛ И КАО ДРАМА/// Студија је обрађена у оквиру докторске дисертације „Краљ Петар Први као књижевни лик у писаној и усменој традицији”. Крунисање Краља Петра Првог Карађорђевића обављено је на данашњи дан 21. септембра 1904. године у Саборној цркви у Београду.
Као одељак, студија коју сам истраживао и писао са посебним захтевом — пратећи учешће књижевника,
са фокусом према сценама које су у домену уметничких представа — фотографија, филм, драмски елементи,
симболи из традиције, саставак је књиге „Портрет народнога краља” (2005). Прво објављивање студије отворило је, на основи историјских истраживања проф. др Драгољуба Р. Живојиновића, књижевну и културолошку тему крунисања, уметничке домете у изради инсигнија [круна, скиптар, орб /државни шар, копча за плашт] и краљевске порфире (плашта), као и процесију крунисања и сцена које су пратиле овај величанствени догађај тога доба…https://www.artetekst.rs/izabrane-studije-clanci-zapisi/277-krunisanje-kao-simbol-i-kao-drama-nekudim-br-3-smederevska-palanka-2002-str-5-12.html
[ *. ]
ТРИПТИХ ЗА НЕПОЗНАТУ ДАЉИНУ///
Чисто је небо. Азур прави. Нова крила се на ведрини за лахор хватају.
Полет се у небо диже. [Запис, август 2020], , ,
[ *. ]
Радосав Рац Мајдевaц осликао песму
„Кућа коју походе силе и нежности”, , ,
[ *. ]
АРТУРОВА И ПЕНЕЛОПИНА СКУПИНА/// Артур (Живојин Нешић,
тада студент књижевности) своју девојку је представљао као Пенелопу.
Не сећам се имена девојке на слици, а по сећању бих рекао да је
свирала флауту. Артур/Живојин пуно је читао. Радослава Братића,
касније познатог српског књижевника, држао је на улици до јутра,
после једног сусрета у касне сате, читајући му одломке из романа
„Процес” Ф. Кафке испод уличне светиљке. Писао је стихове за
народне певаче, али се није потписивао. Говорио је да му
песме/стихове „народњаци” плаћају, као и право на ауторство
којег се, тако, одрицао. Како смо се дружили, скоро свакодневно,
чуо сам га како певуши, назовимо то, будући хит
[како је хвалисаво говорио?] „Наша љубав није чаша воде
кад се проспе да у земљу оде”… У једном кратком периоду,
његове стихове са терасе студентске собе је певао један
маркантни студент, кога је ословљавао са Хондо [касније извођач
народних песама на Западу], а Артур је поправљао стихове.
Иако је био спортски дух [дизао је тегове, вежбао карате] и
водио рачуна о исхрани [јогурт из стиснутог троугластог тетрапака
је пио удаљавајући од додира уста, хватајући из даљине руке
млазницу] ходајући с торбом на рамену, пуну јабука.
После кратке и тешке болести, како се то обично каже,
умро је са непуних пет деценија живота.
Волео је „вештачки изазвану представу строгоће” и снажно тело.
[ *. ]
Док ти записи могу ићи у једном, или другом смеру, или знаку: са + или -; дотле живот пише своју историју, непогрешиво. Није потребно да потврђујемо очигледно, али неопходно је да уочено искажемо. Као блиски сарадници и пријатељи више деценија смо заједно радили,
ја сам бар тако мислио, да ће све доћи на своје место…
Показало се да то није баш тако [?] и да друштвени живот није увек уравнотежен,
независно од човекове вредности и његовог рада, на ползу народу и држави.
ПС. У младости сам био вешт у бележењу изговореног на разним састанцима. Често сам говорио — кад Дарко говори тачно записујем реченицу, са знаковима интерпункције. Одувек сам га сматрао вештим говорником. Пишући студију „Културолошка слика на Цариградском друму у 19. веку у путописима странаца” нисам пропустио прилику a да се не осврнем на улогу писара…
[ *. ]
ОВО ЈЕ 1968. ГОДИНА — ЦРКВА БРВНАРА АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА/// Ово благо православља и српске културе налази се на гробљу у Рачи (крагујевачкој). Локални хроничари често нетачно говоре и пишу да је у њој крштен Карађорђе. Стручна литература говори да је, по предању, то место Карађорђевог крштења, што би подразумевало да је ту раније била богомоља, на чијим је темељима изграђена црква брвнара 1826/1827. године. У „Историји српског народа”, књига V-1, ова цркав је представљена као једна од најлепших у својој врсти. Брвнару у Рачи изградили су осаћански неимари, градитељи и ствараоци, који су се служили примитивним алатом; секиром и кесером су тесали греде брвна (отуда се ове грађевине називају брвнаре), жљебове, секли клис и шиндру. О овим неимарима студију је написао историчар уметности из Ужица Драгиша Милосављевић у књизи "Осаћански неимари", а нобеловац Иво Андрић је овековечио људе вештих руку који нису хајдуковали и ратовали, већ обогатили градитељство Босне , Западне Србије и Шумадије, приповетком „Осатичани”. У описима ове цркве се наводи да је једноставне градње, у форми шестоугаоне апсиде на истоку и с тремом на западној страни. О декоративности се говори приказом западног улаза у цркву, који је издељен на четвртаста поља са резбареним бојеним розетама. У неким разговорима, давних дана, слушао сам похвале које су се односиле на улазна врата, која су излагана у Етнографском музеју у Београду. Ова црква је постала гробљанска вероватно 1922-1924. године или у близини ових година, када је одлучено да се измести гробље варошице Рача. До тог времена гробље је било изнад варошице. У премештању гробних места водило се рачуна о околишу, црквишту и порти. У ранијим временима, а и до данас, није истражена историја овог простора, његов изглед, регулисање заснивања новог гробља у вези са простором на коме је изграђена црква. У траговима, за причу, остали су неки детаљи из треће деценије 20. века, у којима се приповеда да су неки споменици послужили за прагове кућа, па и да је млин (називан Бојаџијски млин) ограђен од камена споменика. Када су у центру варошице рушене старе куће, подизањем прагова појављивали су се са доње стране натписи покојника, којима су споменици били намењени. Забележено је да су конзерваторски и рестаураторски радови изведени 1956. године; и до 1990. године у близини цркве није било нових гробова и споменика. У данашњици, то је сасвим други изглед, простор испред и около цркве је скоро у целини заузет, а веома узак пут пролази непосредно поред овог културног блага, које делује запуштено и без нарочите бриге.
[ *. ]
„ОТПАД” КАО ОПОМЕНА ЧОВЕЧАНСТВУ/// Ово је кратак осврт. Позабавио сам се стваралаштвом филозофа, музичара и песника Желимира Вукашиновића. Дуго разговарамо млади колега и ја када се сретнемо. Овај текст и неке његове стихове поново сам ноћас читао.
ОВО ЈЕ И МАЛИ ОГЛЕД О ЧИТАЊУ ПОЕЗИЈЕ///Допустимо право читања поезије коинциденцијом која се одликује разликама суштине, која израста из елемента сведочанства времена настанка песме „(Путопис први: Епизода у купеу)” и настанка целокупног садржаја књиге песама „Отпад” Желимира Вукашиновића.
[Човек и не слути да се у његовој близини ствара поезија и да песник застаје, или пролази, баш у оном трену који се из тих догађаја претвара у стихове. Спавао сам поред отвореног прозора, окренутог према Морави, на јастуку у крошњи дрена, који се својим гранама наслања на зид и кров куће, чувајући у лишћу многе књиге, фасцикле, белешке, згужване папире и портрет песника иза чијег лица су полице и нејасни наслови стихова, приповедања и есеја. Ноћи су овде под јаком светлости месеца. На видику је воћњак и даљина неба са звездама које се разазнају и чврсто стоје, као укопане у светло космоса; све је у сенкама. Тишина је овде као просута вода, као да је упија земља и као да се чују чудни шумови, од малог ветра, цврчака и ноћних буба које лете ударајући у танке жице светлосних зрака. Ову тишину на тренутак поремети звиждук машине и ударање точкова воза у трачнице, пругом преко велике железничке раскрснице у Лапову. То се догађа увек у исто време, у ноћним сатима, када се све смири; људи, животиње, птице… и када се припрема велики дочек новог дана, мешкољење и буђење овога света… У таквој тмини, не знајући да сам ту, близу, Желимир Вукашиновић је у возу, који има свој број и време проласка, учествовао у догађајима брзих промена слика, памтио разговоре, призивао реминисценције… ]
Читајући „Отпад” уочава се да је то сусрет са лириком дубоке поетске расправе; конверзација, са исходима доживљаја поезије покретањем мисли и вредносних судова о свету у коме живимо, са инсталацијама, које значајније него што можемо замислити, обликују ставове о чистоти живота и отпаду који је свуда око нас. Отпад, разноврсно перципиран, не видимо, попут цивилизацијског невида из времена античког свет у окружењу плаветнила мора и неба, који није познавао, уочио плаву боју. Она једноставно није виђена [Ово запажање потврђује М. Пастуро у књизи „ПЛАВА, Историја једне боје”, Београд, 2001. Пастуро поставља питање: Да ли су Грци и Римљани видели плаву боју?].... Та паралела указује на елементе који су именовани у језику, открива садржаје отпада као феномен који затрпава празнине пространства живота, функционално чинећи подручје за проветравање, простор који даје смисао имагинацији која се урушава у истински додир
са стварношћу, која лебди изнад импресије слободе.
Неколико живих ликова су "само" сведоци свеобухватне визије и, рекло би се, антиподи препознатљивих модернистичких догађаја и портрета са "карактеристичним особинама". Сви остали су из рецепције, из медија, као иконе поп културе ... већ довољно далеко од стваралаца ових креација ... да их стављају са својим знаком и значењем у песму. Желимирова листа имена, иако пасивно постављена, учествује у изградњи "отпадне" слике, у конструисању мисли о нечему што је дато свима… удахнуто као живот.
Слика није до краја композиционо рафинирана, као што се може претпоставити у наративу изнете пролегомене; пре је то стање ума, слобода човекова да види други свет... да укаже на огромну гомилу која, невидљивим нарастањем и моћи, прети да нас затрпа.
Поезија у књизи „Отпад” покреће логос, који се са плана филозофског израза премешта у интелектуалну раван оивичену рамом слике која јесте поетизована, али која је извесно ангажована и опомињућа за цивлизацијски тренутак који управо живимо.
Тако би у најкраћем било читање и сучељавање са појмовним склопом лирског говора, као један могући приступ.
Графити Желимира Вукашиновића најбоље показују порекло свега овога:
1.
Poezija nije tek izliv trenutnog raspoloženja,
poezija nije hir:
zato zahtјeva slobodnog čovjeka,
samostalnog ali ne hirovitog.
2.
Pjesnika čine
autonoman glas,
postojana osjećajnost i izražajna misaonost,
vjerodostojan jezik
i samosvijest.
Poučeni zahtjevom poezije,
tražimo samosvjesnog osjećajnog čovjeka,
pjesnika kojim se bit poezije ostvaruje:
napokon u istoriji,
pjesnik koji razumije šta svojom djelatnošću čini.
Time je ispunjena svrha vremena.
3.
Ako je poezija opismenjavala narod,
onda je to zato i onoliko koliko ga je,
slobodna, ona i osvješćivala.
4.
Naše savremeno nasilje
pokazuje da je uspon jezika
od narodnih predanja do neosimbilizma
ostao arhivski ili dekorativni dio
naše, maternje kulture.
5.
Istina vremena ćuti
dok se ne dogodi poezija.
6.
I današnjica hoće svog pjesnika.
Pjesnik koji odgovori svome vremenu
nužno osavremenjuje jezik.
7.
Zbivanje poezije objedinjuje
jezik, bivstvovanje i vrijeme.
8.
Uzimajući poeziju olako,
previđamo duhovni potencijal
naše osjećajnosti,
previđamo ontološku izvornost
smisla naših saznanja,
ispuštamo bliskost sa stvarima,
gubimo obzir i pravimo štetu.
Skrnavimo poredak
koji nam se neprestano pokazuje
kao ljepota.
33.
Poezija je najmanje poezija,
ako suviše liči na sebe.
Uostalom, stilističko insistiranje na poeziji je neukusno,
patetično, nedoraslo njenom pozivu.
36.
Porijeklo zla u istoriji jeste
u čovjekovoj neosposobljenosti
da razumije svoje djelovanje.
37.
Vaspitanjem do samosvijesti...
Hitno!
Do znanja za bivstvovanje u miru.
38.
Slobodan čovjek se ne poistovjećuje
sa simbolima.
Svako poistovjećivanje
sa simbolom
je fatalno;
prije ili kasnije,
proizvodi smrt u istoriji.
39.
Svrha neosimbolizma se ostvaruje
prepjevavanjem simbola.
U ime oslobađanja čovjeka
za ljepotu koja je radost otkrića
smisla bivstvovanja.
40.
Dijalektička snaga poezije
ostvarene neosimbolizmom,
narodno vjerovanje preinačuje u mišljenje.
Ukidanjem fatalne identifikacije
sa simbolima
rađa se zajednica
slobodnih građana.
41.
Ovo nije nužno put u ateizam.
42.
Rani ateizam je reakcija na moderno paganstvo.
43.
Oslobođena religioznost i intimni ateizam
ishode u istu istinu
u ljubavi življevog života.
44.
Ova je istina jedna i nepromjenjiva.
Ona samo prebiva
u rasutosti učenja
koja nas, kroz vrijeme,
vraćaju na isto.
[ *. ]
НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ РУСКИХ ПЕСНИКА/// Завршен је пројекат Милана Шарца „Најлепши стихови руских песника”. Стихове Пушкина, Јесењина, Ахматове, Пастернака и Цветајеве, читају истакнути глумци српских позоришта. Кратке осврте о песницима написали су Миодраг Сибиновић и Малиша Станојевић. Михаило Миша Јанкетић је непосредно пре самог животног краја прочитао поему Бошка Сувајџића посвећену Марини Цветајевој.
ЧЕКАМО ОДЛАЗАК СА СЦЕНЕ КОВИД(А) 19 И ПРЕДСТАВЉАЊЕ ЈАВНОСТИ ЗНАЧАЈНОГ ДЕЛА, ОЗВУЧЕНОГ НА 2 ЦД-а. На омотници је садржај импресума, ИЗГЛЕД КОРИЦА СВЕ ГОВОРИ. До тог сусрета прочитајмо кратку песму Ане Ахматове:
He, не ни под туђег неба сводом,
He, није ме крилом туђин крио –
Ја сам и тад била с мојим родом,
Свуд где ми је народ, јадом, био.
1961.
[ *. ]
УДВОЈЕНИ ГЛАС & ЖЕНСКA И МУШКА МАШИНЕРИЈА ЗАДРЖАВАЊА У СТАКЛУ/// Сад си стар, али није потребно да будеш стар и да помислиш да си пронашао начин, да си пронашао излаз, да не одлазиш и да мораш да останеш, , , Ово је опште место живота, , , Мало бих се шалио, али свет је смртно озбиљан, , , зато слушам удвојени глас, , , Рекао бих да у овој песми Billie Eilish, Khalid – Lovely има и ових стихова [ слободан превод уз translate GUGLANJE *није куглање]>
… Oh, nadam se da ću jednog dana otići odavde
[мој стил је непрестано кретање]
Čak i ako traje celu noć, ili stotinu godina
[не верујем да ће ово потрајати]
Potrebno je mesto za skrivanje,
[зашто бих скривао своје хаљине]
ali ne mogu da ga nadjem u blizini
[то је место где ћу бити видљив очима свих боја и светлости]
Želite da se osetim živim,
[корачаћу као и раније 12 километара дневно]
napolju se ne mogu boriti sa svojim strahom
[не бојим се — неко ће рећи, , , будала — али је то тако]...
СВЕ У СВЕМУ НАПОСЛЕТКУ/// У Кафани „Коларац” Милорад Вукановић Мишел калиграфисао је песму [пригодни мали поклон]. Овај папир сам пронашао у личној архиви. Не сећамо се чији су ово стихови. Помислио сам да је Мишел аутор, али он упорно тврди да му је то непознато. Његова калиграфија и потпис су неспорни.
* * *
Све у свему, напослетку
Све је и на свепочетку
Нек све није свемир цео
Све је све живота део
А све је и мимо свега
Светије од много чега
У мом свету свело све би
Кад ми тебе било не би
Свелек за све ти си за ме
И светлости зрак сред таме
Кад сведемо све зацело
Све је свевишњега дело
Фотографија/// Испред „Коларца”, у Кнез Михајловој, слева на десно — Станимир Павловић, Малиша Станојевић, Радосав Рац Мајдевац, Милорад Вукановић Мишел, , ,
ПОЕМА О БОМБАРДОВАЊУ , ЖРТВАМА 1999 И ПРКОСУ/// [Година 2009] Написао сам поему, сликајући рушилачку моћ, безобзирност и бруталност моћника, који су ружили лице Србије. Смејали су се нашем пркосу, песми, храбрости, немоћи и чудесној моћи, , , Са овом поемом кореспондира слика — уље на платну Миливоја Богосављевића истог назива и рецензија Милована Витезовића, рукописана, , , (Малиша Станојевић, „Ходање по ветру”, Чигоја штампа, Београд, 2015, стр. 75-77)
СРЕБРНО СВЕТЛО 1999
Челични отпад у грмљавини
Разламао се оштрим звуком
Сребрно светло је обасјавало град Облаке
Ватра се приближавала висином недогледа
[Летилица са главом смрти је лебдела]
Дрхтало је срце челичног моста тихим јауком
Са огледалом неба у наручју
Река је текла воденом моћи
Ходао сам мостом У црним ципелама
Спорим ходом Са краватом од свиле
Осликану летилицама у космичкој самоћи
Приближавала се жена Са друге обале
[Помислих то је Ана Бране Петровића
У наготи решава укрштене речи]
Али то не беше она Већ жена с другим лицем
У капуту сашивеном према модним часописима
Са лепотом тела које показује сјај
Издужену силуету Толстојеве Ане
Спремну да се игра смрти
Железо моста развлачило се као ластиш
Иза мојих леђа Под светлом жутог лампиона
Реј Чарлс је певао Снажно ударајући
беле дирке клавира
Ритмом воза који јури
Судбине некуд транспортује
Глас дозивања подрхтава на ветру
Девојко волим те Девојко дођи
Упознај градске улице
Девојко дохвати нежном руком Сунце
Девојко погледај кроз моје наочаре
Видећеш дубоки смисао живота
Ветар који хода Умивено румено лице
Ана застаде Слуша музику трачница
Звук који се меша са гвожђем
Посматра вагоне са великим бројем путника
У даљини Смешну играчку Цртеж у стрипу
Са акварелом мокрог облака
Ана стоји Са великом сенком у очима
Губећи из вида локомотиву која се приближава
Застрашујућег изгледа
Са сивим нијансама белог дима
Претворену у велику машинерију смрти
[Видео сам како покушава да се склони
Тело њено одбачено Лутка Паде у страну
Пролазили су точкови
Сиво маслинасти вагони ]
Држао сам у наручју црни дугачки капут
Челични отпад је падао са сребрним светлом
1999 године у пролеће На крају зеленог априла
У даљини нестајао је у плаветнилу Авалски торањ
Падала је висина 203 метра уз јаук
У јаркој ватри
Испред моста Погођена зграда са 12 ракета
Највиша на Балкану Сва у ранама и крхотини
Бљувала је бетон и гвожђе Стакло и пластику
Са 141 метра спуштао се црни Тешки
Метални дим У тишини
У предвечерје Ветар са торбом отпада леже на траву
Спори ход и лакомисленост Тело у тркача претвори
Стојим у трамвају Закаченом руком као офингер
Држећи у наручју слику уплашених људи
Кућу од времена Поломљених прозора и врата
Са мало окер боје Стаблом спаљене купине
Некуд незнано носим Из неког чудноватог ината
Играч сребрног светла Вратио се кући
Као да је у вртовима засадио дрвеће
Мршави и строги профил објављује у новинама
Догађај јучерашњег дана Опасну свакодневицу
На броду носачу Летилица Бацач пламена и смрти
Поиграва се таласима
На површину мора слеће
(2009)
[ *. ]
ЗА СЛАМКУ КРВИ/// Више од годину дана сам проучавао и читао већи број радова о шпанској грозници 1918/1919. године. Нешто од тих фактографских делова унео сам у приповедачки поступак, једне истините приче, која је транспонована на план имагинације, , , Ове сцене сличне су оним у „Времену смрти”, „Сеобама”, „Српској трилогији”… Приповест је објављена 2019. године, „Кораци”, Крагујевац.
Цела приповест https://www.artetekst.rs/…/305-za-slamku-krvi-koraci-3-6-kr…
…
[Година 1918]. У Клагенфурт стижемо у ослободилачкој занесености. Чекамо да утихне оружје… Надомак слободи Јаков и Сергеј поболевају. И мене ухвати дрхтавица и слабост. Наређују нам покрет, непријатеља треба отерати што даље… докле ћемо ићи, питамо се. У метежу, не знајући на коју ћемо страну, јер се приближава крај пута, припаде нам задатак да кренемо према једном планинском усеку, видљивом саставку три планинска масива, из даљине гледан као прокоп. Сергеј постави на длан бусолу да одреди правац кретања… У тој пометености однекуд се створише застали аустроугарски војници, изгладнели, раскопчани, неуредни, необријани, молећивих погледа. Стајали су непомично, правећи круг скоро беживотних војника. Јаков на немачком упита омаленог официра од које болести умиру ови људи… Од шпанске грознице, рече скрушеним гласом.
[Небо се спусти], плавом бојом која је помодрела да се не може препознати кожа. Крв и пена навиру из уста, носа, ушију, из свих рана и ожиљака. Изгуби се жагор и настаде страшна бука кашљања. Све се брзо заврши с нама… у грозници прво се просу крв. Попадасмо затеченог изгледа. Аустроугарски војници издахнуше убрзо. У окружењу смрти први падох, равно на леђа, за мном слете растурена хармоника. Откопча се каиш. Мех застаде у ваздуху, потом поцепан паде на страну… као бела ћурка раширеног репа. Дугмад, зрневље кукуруза, просу се око мене. Звук хармонике не чујем, ни звук виолине у растанку са Ђорђем Венчанцем, најбољим студентом архитектуре београдског универзитета, који нестаде прелазећи Албанију, не дајући никоме гласа. Чак ни својој виолини. Не стигох да сачувам хармонику… и она пропаде са мојим животом… Јаков поклекну, држи се за пету моје чизме… посрће изморен од жеђи, сувих уста осматра осаму даљине… Сергеј стоји, стражари над ништавилом и сам смртно погођен. Војска се нагомилала у један вртлог, жамором који се претвара у тишину… Слобода је стигла у незгодан час.
. . .
ПОЕМА БЕЛЕГА ЖИВОТА/// Кад сам био дете играо сам се геометријом, која је ишла према сунцу, према висини космоса и према птици која лети. Непогрешиво сам замишљао три тачке ;;; тачка ослонца — на земљи, тачка на небу/ космос, тачка повратка — у овој поеми гнездо птице. У тој геометрији су и три линије — од погледа горе, спуштена линија ка земљи и линија спајања поново са земљом — тачка живота који настаје…
У поеми су уткани и други мотиви. Тако је писана ова песма…
ПТИЦА И ПРЕДОСЕЋАЊЕ БУДУЋНОСТИ
Вихором живот створен На небу [голубије] плавом
Са крилима ветра плеше Игра се висином лета птице
У видљиви белег претворен
[Деца у времену трче са много ожиљака и рана
Заклоњена од јарког сунца
У колиби саграђеној од неколико мањих грана]
На дохват руковети Перијант Круница Венчић
Минђуша биља Градитељи цвета
Беличасто јаје птице Чувар света
[На родној земљи лежим
Гледам чудесни лет]
Птица у висине одлетела Дрхти и ваздух хвата
Стрепи над гнездом
Оком свевидећим у ливади препознаје цвет
Птица кружи Кружи знак на небу
Невидљивим трагом удаљавања и враћања
Досегнух до њеног мајушног тела
Спуштајући светлоплаву нит
Са небеса ка земљи
У тренуцима преданости Конац ума се у клупко мота
[Бројим даљине и даљине
Природним размерама у простору
Замислима трајања сећања
Израстању из живота]
Трчао сам друмовима непознатим
[Спреман да спојим бразде
Предео птице на небу
и замишљену тачку вида њеног ока
забележену на земљи]
Речи се намножише Стихотворство
Помислих високо уздигнут стојим
Глас умилни се јави Повиј се мало
Прођи испод стене Над главом што виси
[Рече неко ко ме је већ знао]
Лебдим далеко од свих земаљских ствари
У трагању за слободом
Читањем порука далеког века
Анђеоско озарено лице говори
Слови да је добро што смо се срели
Лепотом дариван нешто је рећи хтео
Кад се вратих Анђео на камену
Светли Као да је тек слетео
Предосећање будућности Трајање сећања се јави
Машина времена са много шрафова и полуга
управља издвајањем и повезаности са животом
На позорници Космичка слама Хоризонт ружичасти
У облацима жути месец Нежних црта
Са сламеним шеширом на глави
Дохватих круг од биља Кућу од гранчица и сена
Угледах свет стварања Дамаре живота
Прасак љуске са неколико белега
[Од свих радозналости не додирнух гнездо
Игра висине се наставља Далека чуварка
Прати догађај рађања]
Птићи учинише улазак у живот
Тетурају Отварају уста Пуштају у небо разне звуке
Напуштајући љуске белила јаја
Прхнуше у висине нова јата
Прекривајући небо веселим цвркутом
Поотвараше очи пуне сјаја
Вратио сам се путем одласка
[Тело у напрегнутим жилама
трчи друмом светлосних комета]
Вече је од дана сокове цедило
Задобих огреботине по голим ногама
Птица је одлетела Сунце се померило из кревета
Небеса добише сиве нијансе За усне мало руменила
Дрхтао сам у ожиљцима сазнања Откровења
Тајновитог гледишта природне тачке постања
(2012)
[ *. ]
ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА У ИСТОРИЈИ ЈЕДНОГ ПРОЛЕЋА/// Те, већ давне, 1997. године Универзитет у Приштини је организовао Међународну научну конференцију „Горски вијенац”, Приштина, 23. и 24. мај. Тим поводом обишли смо Манастир Дечане и Пећку патријаршију (где је настала ова фотографија). Научници и истраживачи говорили су о П. П. Његошу и „Горском вијенцу” са особеним приступима овој теми. Био је то један од скупова који је сличио ходочашћу науке српске књижевности. Знаменити Његош и његово дело, на српском Косову и Метохији, у излагањима је представљено студијама које бележе трајање и сабирају све оно што се од настанка „Горског вијенца” до тада проучавало, изнова тумачило и вредновало. Фотографију поново гледам смислом импозантности учесника, у знак сећања на оне који нису више међу нама (а мени је знано): академик Владо Стругар (1922, Црна Гора — 2019, Београд), проф др. Васо Милинчевић (1928, Лика — 2019, Београд) , проф. др Јован Деретић (1934, Ораховац код Требиња — 2002, Београд) , проф др Јован Љуштановић (1954, Пријепоље — 2019, Нови Сад) …
[ *. ]
МАЛИ ПУТОПИС — ОСТРОГ И ЂУРЂЕВИЋА ТАРА /// Иако сам оптимиста и засигурно мислим да ће ово са невидљивом силом вируса, као и раније невоље проћи, добро је што сам боравио међу овим световима, видео лепоту и очаравајуће светиње нашег народа. Године 2012, 6, 7. и 8. августа, обишао сам Манастир Острог. Са мојим професорима, а потом са студентима које сам водио у обилазак манастира, обишао сам скоро све српске светиње. Овога пута са супругом Ружицом, из Жабљака рано зором кренуо сам ка Острогу. Преко Дурмитора, Шавника, Никшића приближио сам се успону и узаном путу, који води према манастиру, као да се у висине пењемо. Нисам ни слутио да ме чека изазовно шоферирање, али бејах у невероватној виталности и умећу вожње.
На таквој висини, у окомитој стени, поклонисмо се Свецу Чудотворцу Василију у пећинској цркви. Приметих да се људи, доспели до висине која се с небом равнати може, побожно клањају и да је изнад њихових глава стена, која не пружа могућност да се у посвећености Богу другачије стоји. Тако сам доживео Острог, као нешто узвишено, као брод који плови небом, и на трен, када је народ у молитви, усидрен стоји, пригрљен за белину вертикалне литице.
Ђурђевића Тара је световно, а исто високо здање, прекрасни пејзаж. С посебном пажњом прешао сам два пута мост над кањоном, у одласку и повратку, Прошетао сам до средине моста. И овде се човек повија, , , преко ограде се нагиње до линије која пада на дно кањона, где вода ужурбана, бистра до невероватне прозирности и подражавања огледала неба, кључа као у казану, ударајући стеновито камење.
КАКО ТО ЛЕПО ЗВУЧИ — САЧЕКАЋУ ТЕ/// Природа са својим појавама, пандемијама (од грчких речи παν (сви) и δήμος (народ)) и другим силама овога света — тражи од нас да разумемо и оно што је тешко прихватљиво. Што рече једна старица, говорећи о невољи која је задесила: „Догодила се невиђена беда”, , , А време постаје све веће, човек се нада да ће и кроз моногаја љета не промењен, исти, сачекати оно што је требало данас да се догоди. Пре неколико година сам срео човека који је имао 87 година и који ми је у разговору рекао да себи даје задатке унапред, кроз коју годину. Тако је он себи задао посао за 2020. годину, да офарба врата и промени цреп на кући у завичају. Чујем да за фарбање врата чека лепше време, а да је цреп променио.
„САЧЕКАЋУ ТЕ” — Matt Monro - I Will Wait For You —неколико одабраних стихова:
Ако траје заувек, сачекаћу те
За хиљаду лета, сачекаћу те…
… Сат ће означавати сате, један по један
А онда ће доћи време када су сва чекања завршена…
Енглеска верзија песме је настала из изворника француске песме за мјузикл. Препоручена верзија:
https://www.youtube.com/watch?v=DcFH66IyXCU
[ *. ]
ВИЦО ДАРДИЋ РЕЦИТУЈЕ „ИНГЕ БАРЧ” — СЛУШАМ И ГОВОРИМ О УЛАСКУ У ПЕСМУ/// Од већег броја пољских песника Галчињски постаје познат и овенчан славом, препознатљив по песми „Инге Барч”, која је убрзо постала популарна и често рецитована у интерпретацији југословенских глумаца, а посебно од рецитатора Ратомира Дамњановића и Витомира Дардића. Овој песми је Дардић удахнуо живот и утемељио је у нашу културу, песму је рецитовао са посебним приступом и акцентовањем, сврставајући је у ред најлепших песама. Дардићев приступ овој песми је у извесном смислу непрестани говор поезије, која опомиње, али која и својим нежностима и љубавним стихом указује на непрестану човекову борбу између добра и зла. Занимљиво је Дардићево казивање по коме се никада није бавио историјом настанка песме и да је песму увек говорио са посебним заносом, са помешаним осећањима о историји, страдању, превратима, духовитостима, љубавним осећањима, лепоти. Ако би се указивало на какве паралеле или трагало за сличностима, у српској књижевности таква моћ говора може се уочити код песника Бранислава Петровића.
https://www.artetekst.rs/…/271-ulazak-u-pesmu-inge-barc-nas…
Константи Илдефонс Галчињски
ИНГЕ БАРЧ
Инге Барч, глумица, после преврата нестала
у тајанственим околностима...
Ово је слово о Инге Барч,
у својој простоти
намењено потомцима.
Она је била риђа, али не сасвим,
неки сјај јој је на коси бујао.
Живела је са Финком. Финк је био режисер.
Из снобизма се комунизма играо
(има таквих и код нас у Мазовјецкој).
А Инге? Инге је имала у себи неку драж немачку,
онај акценат у речи "Mond" (месец)...
der Mond, im Monde...
А Финк је био глупак и блондин.
Историја проста: управо сам био стигао из
Пољске...
Берлин... Берлииин... дажд...
Гвоздени Фридрих као мора срце ми давио лудо...
Досада и одједном чудо!
Мало позориште! Мало срце у подземљу!
Чује се песма: аутор, Курт Тухолски.
Видим: Инге седи за клавиром,
пева и свира: Ах каква мора бити кад устане!
Устала је. Груди је имала мале, савршене
и опростите молим трбух
тако јој се дивно под хаљином оцртавао
да почех викати браво и дречати: - Живео трбух!
а неки Енглез на то прогунђа:
He's gone mad (овај је луд).
Прошло је лето, јесен и зима,
и још пролеће и још једно лето,
и опет јесен пуна магле и дима.
(Ја волим јесен ето).
Кад једног дана чујем ја
државни удар. Coup d'état.
Државни удар, узгред, имао је у себи нечег
од звезде витлејемске
за којом се вукло 3 000 000 мађионичара.
И све је било спремно за сцену:
седим ја са Ингом у Тиргатену,
а јесен у Берлину, у Тиргатену,
то су, господо моја, такве струне...
Са дрвећа магла се дими,
ветар низак као бас
и одједном Инге: Wiffen Sie waf?
(она је увек говорила некако преко зуба.)
Wissen Sie was? Мени је
досадило да живим.
Хм...
Погледах у њу, цигарету пушим
нисам Виспјањски, али ипак у души
не могох ову њену изјаву да примим.
Прекасно: револвер није већи од руже;
Пик! И њене очи почеше да круже
au-delà, по метафизици немачкој.
Неки дебељно је седео, пиво пио,
није ни задрхтао нити се зачудио,
јер такво пик!
То се могло убити највише какво дете.
А затим је имала још дуже трепавице;
леш је мирисао на јесен, на црну кафу,
на гљиве и бесмислице.
Барч Инга!
Штета!
Твој таленат је могао вредети
много стерлинга.
Инге Барч!!!
Вратих се у хотел.
40 лула за једну ноћ соба сва црна од дима...
Не, то не може тако;
то је превише просто: досадно,
ту треба, да се тако изразим,
дописати некакве коментаре
да, шта ја знам, да крвави злочини режима,
да је осумњичена због семитизма,
да... мрква у логору... гњила...
Биће то сјајан чланак од 300 редова.
(У Пољској звани "кобила".)
Рецимо да је то било једне јесени,
на пример, пре једно три године.
Но, и ако уредник не измени,
биће овако:
"Није издржала у загушљивим стегама режима
Инге Барч, глумица, после преврата нестала
у сумњивим околностима..."
А на крају можда нешто од Рилкеа,
о љубави,
о самоћи која дави,
а наслов обичан: Инге Барч.
Штета.
Лепа.
Млада.
Плећа ко сомот персијски.
И било је у њој нечег...
женског,
неухватљивог,
далеког,
нечег што треба хватати ноктима.
[ *. ]
ПОРЕДАК ЧВОРАКА НА ЖИЦИ И ПОДРАЖАВАЊЕ ГЛАСА ДРУГИХ ТИЦА И ЗВУКОВА/// Субота је, 14. фебруар 2020. године, Завичај, Шумадија. Долетеше чворци и поређаше се, спремни за фотографисање; слева на десно — 1, 4, 4, 3 [3 – на осматрачници] 3, 4, , , Снимајући ласте, врапце и, сада, јато чворака, примећујем хијерархију, , , попут значења нотног записа, или магичног броја, , , Јато чворака је било многобројно, али се подели на две, на три летеће композиције; ветром узнемирене птице прхнуше у небо. Мања скупина, забави се кратким програмом хорског певања, па и она рашири крила и нестаде у недоглед…
Јован Јовановић Змај је написао песму „Чворак” и указао на подражавање разних гласова. Средишњи део песме то илуструје:
…
Не знам певат баш на ноте
Да се топиш од милоте,
Али певам брзо, лако,
Сад овако,
Сад онако.
И ко ласта кад цвргукне,
И ко славуј кад промукне,
И ко кос,
Ал кроз нос
И ко чорба кад се срче,
И ко врата кад зацврче,
И ко точак кад зашкрипи,
И ко лонац кад прекипи.
Враголан сам од главе до пете,
Те да ми се сити насмејете.
[ *. ]
„ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП ”/// Невоље овог света, збрда-здола улазе у наше животе, понекад натерају недоумице на/у очи, које нису само у облику питања: како се каже, или како се пише??? Показало се да уметност може да ослободи, бар мало, од злочестих жврљотина и петљанција политичких, историјских, културолошких околности. Заправо, живимо време, када се очигледност садашњости/ прошлости забрињавајуће „преводи” на други код(ирање) /језик интерпретације, да се често питамо, , , где је ту веродостојност, а где фикција, колико је; живот је леп, живот је чудо, живот је борба, живот је храброст, живот је веровање… Слобода!
Као промисао, сетимо се, као пример, филмског одломка, историјског говора немачког војника који је Гвидо превео посебно ЗА свога СИНА:
Vojnik (na njemačkom): Pažnja! Upozorenje! Tišina! Ima li Italijana koji ovdje zna njemački jezik?
Guido (obraća se Bartolomeu): Šta je rekao?
Bartolomeo: Traže nekoga ko govori njemački, objašnjava sva pravila logora. (Guido diže ruku)
(Bartolomeo): Znaš njemački?
Guido: Ne.
Vojnik (na njemačkom): Slušajte me svi. Ovo ću reći samo jednom.
Guido: Igra počinje, ko je tu,tu je, ne možemo više čekati druge učesnike.
Vojnik: (na njemačkom): Dovedeni ste u ovaj logor s razlogom ...
Guido: Pobijeđuje ko prvi dođe do 1000 bodova. Pobjednik dobija pravi tenk.
Vojnik: (na njemačkom): ... zbog posla!
Guido: Blago njemu.
Vojnik: (na njemačkom): Svaka sabotaža kažnjava se smrću. Pogubljenja se odvijaju na četverokutu, pucajući s leđa.
Guido: Svakog dana ćemo vam prenositi opštu klasifiku preko megafona.Onome ko bude poslednji u klasifici stavićemo natpis "dupe", koji će morati da nosi na leđima.
Vojnik: (na njemačkom): Imate čast raditi za našu veliku matičnu zemlju i učestvovati u izgradnji velikog njemačkog carstva.
Guido: Mi igramo ulogu onih gadnih negativaca koji vrište.
Vojnik: (na njemačkom): Nikada ne smete zaboraviti tri opšta pravila: 1) Ne pokušavajte da pobjegnete 2) slijedite svaku naredbu bez postavljanja pitanja 3) Svako ko protestira biće obješen. Da li je jasno?
Guido: U tri slučaja svi bodovi se gube, gube ih: 1) Oni koji počnu plakati 2) oni koji žele da vide majku 3) Oni koji su gladni i žele užinu, zaboravite!
Vojnik: (na njemačkom) Trebali biste rado raditi ovde. Ništa se neće desiti onima koji poštuju pravila.
Guido: Vrlo je lako izgubiti bodove zbog gladi. Juče sam izgubio 40 bodova jer sam po svaku cijenu želeo mazu sa džemom.
Vojnik: (na njemačkom)- (drugi vojnik mu nešto govori na uho) Još jedna stvar:
Guido: On je tražio sa dzemom od jagoda.
Vojnik: (na njemačkom) Kada čujete ovu zvižduk, morate brzo doći do četvorokuta ...
Guido: Ah, ne tražite lizalice jer vam ih ne daju: svi ih jedemo.
Vojnik (na njemačkom): ... svakog jutra ...
Guido: Ja sam pojeo juče 20.
Vojnik (na njemačkom): ... staćete u red, po dvoje ...
Guido: ... Osjećam bol u stomaku ...
Guido: ... ali bili su dobri ...
Vojnik: (na njemačkom) ... za prozivku.
Guido: ... ali pustimo sad to ...
Vojnik (na njemačkom): Još jedna stvar: tamo ćete raditi. Lako ćete shvatiti veličinu polja.
Guido: Izvinite ali sad žurim, danas se igramo žmurke, sada idem, inače će me pronaći.
Prevod teksta: https://www.eticamente.net/…/la-vita-e-bella-il-film-ch
[ *. ]
ОНЕОБИЧАВАЊЕ ДАНА ЗА „ДИЈАЛИЗУ”/// Књига „Дијализа савести” Горана Лунгула чини лирски поглед на свет који своје извориште налази у покушајима разобличавања односа према онеобиченом, према ствараоцу, песнику. Поновни сусрет са протеклим догађајима и љубавима, који су утиснули траг као какав жиг времена младости, преокупација је, која открива слојеве лирског круга; потребу да се посвети пажња, поновним промишљањима, катарзичним поступком, реминисценцијама. Горан Лунгул онеобичавање, сматра темом остварљивог представљања, градећи песнички мото, упитаност која тражи одговор, као чисту слободу израза, која није добила очекивани одговор, већ се претворила у невољу савести, коју песник на луцидан, али и саркастичан начин подвргава „дијализи”. Сама посвета, на почетку, пре свих стихова: „девојчицама које ме нису волеле” делује загонетно, јер пре би се рекло да је ова лирика посвећена онеобиченој, другачијој младости, која са собом носи и уметнички начин живота, који се из угла „обичног света” другачије сагледава.
У трагању за објашњењима света, који је својствено виђен у песничкој радионици и који је на прегледу и поправци, упитаност у циклусу песма ,,Не знам више шта да ставим у песму” открива љубав у њеној исконској стрепњи, савременим трауматичним изазовима, недостижности и непрестаног чекања, изазова самоће и тежњи избегавања конфликта: да ли је губитак вољене особе губитак љубави, да ли је ту крај... да ли је све у буђењу, сигурности да је вољена особа ту; да ли је сумња кашњењу иако је сигурно: „Доћи ћу сигурно”; да ли се пољупцем решавају питања која поставља љубав; да ли „Знаш коме можеш да се вратиш”, да ли је све што нам се догађа само неузвраћена љубав... или је време да не почињемо текст са „да ли”; већ је време да се ослободимо страха и шаљивим говором поезије потапшемо самога себе по рамену („Како умиру песници”, „Зимо”, „Шта се све крије по џеповима мог старог капута,,)...
Фингирање са опијањем и амбијентом кафане, са много шанкова, је идејно решење за протагонисту и поставка кулиса за извођење поетске драме, јер једино на такав начин, ово онебичавање може бити повод, део тумачења уметничког дела, с тим што Лунгул поставља уметничко дело насупрот велике дилеме; откуда долази толика упитаност, како је могуће отклонити велики број зидова, чудно саграђених од гомиле ногу, великог броја непознатих руку, надолазећих вода...Онеобичавање дана за дијализу је можда фикција, можда стварност, на рубу памети илустрације света који је импресивно-реалан, или осмишљен да би скренуо пажњу на људе, догађаје... на уметника... да ли ми то живимо заједно... замисли...
У циклусу „Небо боје пацовске изнутрице” песник нас „окреће” ка свакодневици, указује на проблем изгубљености човекове, који не жели, или не може, да се сврста у дневно политички дискурс; микро простор се рефлектује на шири поглед, према догађајима у друштву, према свету уопште („Моја соба”). У тумачење песама са по једном реченицом све то може гласити: од рођења родитељи, школа, медији, посао сервирају („Лажу”) много тога, а ја сам обичан човек кога су убацили у ватру („Доручак”), у тескобу, отуђеност („Небо боје пацовске изнутрице”), међу обичне људе који све трпе („Шарени столњаци”), који би требало да учине велики корак, али („Самоубица”) онда се све понавља, уз често размишљање о одласку, давању поверења неверицама, сусрету са онима који су спремни на све, на одустајање од основних принципа духовности, у пролазности живота и губљењу времена; ми то не желимо , то је само стицај сулудих околности; ми се питамо да ли има икакве шансе у животу обичан човек, онај који не очекује ништа спектакуларно (,,Ми локални”), оптерећени дневном политиком („Лоше вино”), попут Флаша Гордона жалећи за младошћу док живот пролази ( „Мој део планете изумире”), док се појављују многи који покушавају да нас излече у сваком погледу, а нису доктори („Људи у белом”), или је одговор у стиховима који приказују олињалу, излизану свакодневицу, чинећи човека несрећним, док се он и поред опирања у фигуру злокобника претвара („У фебруару”), обједињујући прошлост, садашњост и будућност, пророчанским инструментима говорећи да је пророк, да види да није добро; да каже људима: Питају ме:/ Шта видиш?/ А ја ћутим. Питају ме:/ Шта чујеш?/А ја ћутим („Дијализа савести”).
Циклус „Више пута сам се у животу убио” је једна врста лирске расправе о метафоричном кругу, који свакако постоји у стваралачком поступку. To је покушај индивидуалног лиризма да нађе излаз, да пронађе кључеве отварања и путоказ ка остварљивим идејама које опседају песника; и за људе који би да иду даље, даље од оног простора свести у који су заточени. To је, може се рећи, вечита дилема у којој се налази песник, коме је све допуштено при стварању уметничког дела, па чак и онеобичавање, у пројектовању новог и многима непознатог подручја свести, које по природи ствари тражи тумачење поетских садржаја, а песниковом својственом погледу, придружују се многе дилеме, враћања истом, у непрестаној тежњи да се створена сцена приближи животу и добије свој човеколики смисао. Лунгул допушта могућност сусрета са људима у аутобусу, на улици, у продавници који постављају питање: „Како настаје песма?” и добијају одговор посве обичан, као да гаје изговорио свако од оних који је то питање поставио: „Улице су /пуне људи/ у аутобусима/ су велике гужве/ по продавницама/ људи купују.../ Дао сам им/ одговор на питање/ Како настаје/ песма”.
[ *. ]
АРСЕН У НОВОМ РУХУ TEXSAS FLOOD — ЧЕКАЈ МЕ/// Фотографија је са промоције књиге песама „Комуникативна Кохезија Делиријум Тременса” Горана Лунгула у „Кући Ђуре Јакшића”. Поезију Лунгула музички је оплеменио Ненад Златановић , , , гитариста и певач који је формирао Texas Flood с намером да свира блуз рок под Stevie Ray Vaughana, Jimija Hendrixa, Gov’t Mule i Led Zeppelina , , , Тада младић с гитаром, постао је врстан музичар, , , ово је нова верзија Арсенове песме „Чекај ме”, , , https://www.youtube.com/watch?v=Uwpdn8Tz_mQ&feature=youtu.be , , ,
https://www.youtube.com/watch?v=7FMaC7V8YTw
[ *. ]
ВРАПЦИ ЗАВИЧАЈА ЧАВРЉАЈУЋИ МЕ ЧЕКАЈУ/// Врапци ме дочекују као род свој. Завичај је испуњен чаврљањем ових мајушних птица. Лети, ласте красе висину неба својим летом изнад гнезда и кућа, одмарајући се у загонетном редоследу на жици. Врапци, пак, редовно ме изненаде, чекајући мој долазак у жбунастој живој огради, , , јаве се цвркутом, прхну ненадано, , , бројна дружина ме поздравља на неки чудан начин. Опет долази пролеће, година 2020, долетеће и ласте. Знатижељно их чекам…
СЕЋАЊЕ НА ВИТОМИРА НИКОЛИЋА///
Једну песму овог великог песника о врапцима
давно сам читао… и по некад је се сетим, , ,
Витомир Вито Николић
ПРОЉЕЋЕ
Старији за таму јесени тмасте
и грубљи за грубост ове зиме прошле,
ја вам овога прољећа нећу махати, ласте,
и нећу вам рећи топло добро дошле.
Врапцима ја морам, њежно као отац
рећи нешто лијепо у дан овај плави,
врапцима том ситном грумењу живота,
што је цвркутало зимус на мећави,
док сте ви негдје, испод туђег неба
изводиле своје игре враголасте.
Не, ваш ми цвркут сад, збиља, не треба,
размажене госпођице ласте.
Они су зимус зебли испод стреха,
они су вољели и голо ово грање.
Моје поштовање, весела руљо смијеха,
другови врапци – моје дубоко поштовање.
[ *. ]
ЛЕПА ЖЕНА ПРОЛАЗИ КРОЗ ГРАД/// „Малена” је филм Ђузепеа Торнатореа. Главне улоге играју Моника Белучи и Ђузепе Сулфаро. Дечак открива свет еротике и лепоту жене. Романтична драма приказује дечака (Ренато Аморосо) заљубљеног у прелепу Малену Скордију. Али како је лепота у исти мах и доступна и далека, лепојка Малена је удата, интригантна, осамљена… муж је на фронту. Дечак је прати, саосећа с Маленом понижења и неправде кроз које ова лепа жена пролази. Прати је злоба мештана и трачеви. Романтика ове драме, филмска прича, ставља у средиште интересовања Рената, дечака у зачетку љубавног живота и сложеност живота Малене, која ће прећутати све што јој се догађа, без објашњења и одбране … Тако лепа жена пролази кроз град, , ,
https://www.facebook.com/malisa.stanojevic.754/posts/211469810227247?
[ *. ]
ДВЕ СТРАНЕ [ИСТОК - ЗАПАД] НОВЧИЋА ОД ПАЊА СА ЛАТИНСКИМ ЦИТАТИМА/// COGITO ERGO SUM # AMICITIA VERA RARA AVIS INTERRA# AMICOS OPTIMA VITAE POSSESSIO, , , Мој друг из младости Миле Тимић (1948-2019), после много лутања у избору професије, свој племенити живот посветио је земљорадњи и свакодневном писању латинских цитата, складом природе и промислима о древној мудрости у новим временима, која су била усковитлана; од лепоте живота у селу Сипић, Рача, Шумадија, Србија, Свет,,, до несрећа које су задесиле српски народ у знаку броја 1999, када су светски моћници бомбардовањем створили тако велику буку и бес и рушилачку снагу, да нам се мрачио ум и ницао пркос, бранитељ нашег бића, , , да не изгубимо душу своју, која је на овим просторима у свим временима била слободарска, , , с чудном филозофијом опстајања, , , да нико, ама баш нико од моћника, не може да схвати како нас у вишевековним ратовима не поробише и не уништише; и како то да су нам корени тако јаки, , , Од једног таквог дрвета, са великом крошњом и висином, у коме је железо, оштрином ексера, зарасло, , , Од таквог пања мој пријатељ [као колач од благородне пшенице меког брашна — чистог као душа, од памтивекова] исече даску круга, са годовима трајања; од таквог пања сагради мисао и исписа је латинским цитатима, , , Било је подне седмог дана, септембра месеца, Лета Господњег 2019, пола века од наше Младости — под јаким сунцем, уз многа сећања лепоте и радости нашег сусретања, поклони ми поносито бреме Живота који је Прошао, , ,
П. С. Како је Миле Тимић у последњим година свога живота изгубио вид, необичном техником ручног штампања слова, исписане цитате диктирао је човеку, који је пажљиво користио словар од изливених знакова за латинично писмо , , , Неке словне гешке су настале из тих разлога, , ,
Стварање овог необичног поклона, који сам с радошћу примио, трајало је, из дана у дан, јануар-март 2019. године, , , Са захвалношћу и дивљењем сећам се драгог пријатеља, , , Ова необична књига део је моје библиотеке, , ,
[ *. ]
ВРЕМЕ ФЕСТА — ХРАБРИ НОВИ СВЕТ 1973/// Био је 3. по реду „Међународни филмски фестивал” (Београд, Југославија), под слоганом „Храбри нови свет”, , , Ово сећање више говори о „Радио студентском граду”, него о мени. Редакције овог радија/ разгласа у Студентском граду биле су веома цењене, као што је био и однос према студентима овог, највећег насеља младих људи, студената у Југоисточној Европи; културни простор који данас политичка елита остатка Европе, уз наше пристајање и понављање, назива Западни Балкан.
У радио новинарству, тада и касније, пратио сам догађаје у култури;;; тако сам на ФЕСТУ био извештач о програму који се одвијао у Дому синдиката и на више места у гарду.
Сећам се, сећамо се, гост је тада била једна од најлепших глумица тога времена, италијанска глумица Луиђина „Ђина” Лолобриђида (итал. Luigina „Gina” Lollobrigida) , која је била фотоновинар и скулптор.
Имао сам прилике да видим ту лепотицу, додуше из даљине, јер се сјатио, чини ми се цели свет, да види лепоту жене. Тада су приказани филмови: „Паклена поморанџа” (није га било у биоскопима непосредно после ФЕСТА, па ми многи нису веровали да такав филм уопште постоји), „Кум”, „Француска веза”, „Кабаре” и по сећању бих рекао „Андреј Рубљов”, , , Тако је било, , ,
[ *. ]
ЧУДЕ — БОЕМ КОЈИ ЈЕ НАПИСАО 10 ЗАПОВЕСТИ ПИСЦИМА/// Слободан Стојадиновић (1948-2011), један је од последњих песника боема које сам познавао. Оснивач је часописа „Прича”. Редакција је имала два члана и радни сто у кафани „Коларац”. Редакција је заседала једном недељом, а Чуде је чекајући Славољуба Марковића одлучио да ме ангажује као трећег члана, по свему судећи без права (одлучивања) коментара на уређивачку политику часописа, па ме је театрално, уз подигнуту чашу вина, поставио на тренутно из(ос)мишљено место заступника часописа за причу и приче о причама. На тој „дужности” сам био 2010-2014. године. Учествовао сам у реализацији пројекта објављивања прича, преведених од страних аутора и написаних од српских писаца. Редакција је имала шири круг сарадника, али нико није добио номинацију од Главног и одговорног уредника, Слободана Стојадиновића, који је са Славољубом Марковићем уређивао све бројеве, а онда је Славољуб по митолошкој матрици остао онај „један уредник”… ?довољно?
Часопис захваљујући Славбољубу живи свој живот... још увек, , ,
НАШ СУСРЕТ У ЧАСОПИСУ/
Циклус песама „Игра” у часопису „Књижевност” објавио сам у јануарском броју 1974. године. У истом броју испред мојих песама објављене су песме Слободана Стојадиновића. Те године Чуде је служио војни рок. Једног фебруарског дана на малом пропланку, где су војници вежбали, стајао је замишљен и гледао даљину под снегом и ведрином. Као што обично бива на војним вежбама, неко је узвикнуо: „стигла је пошта”. Међу писмима разних боја и садржаја стигао је и часопис „Књижевност” за Слободана Стојадиновића. Немајући других књига, ишчитавао је све објављено у часопису, а читање поезије је поновио више пута. Кад смо се после много година срели у „Научној књизи”, где је био уредник „Српског књижевног гласника”, поздравили смо се као да се већ дуго познајемо, јер сам и ја с пажњом читао његове песме…
10 ЗАПОВЕСТИ — ПОЧЕТНИ СТИХОВИ И КРАЈ ПЕСМЕ/
Између осталог, Чуде се стихом обратио писцима:
„Не нагињи се над водом да би лице своје
угледао како се тресе од задовољства што
пут је путевима.
… Не посвећуј песме никоме, јер онај који
је све, нема име, а и ако га има толико
слова ниједан књига не издржа…
… Не скупљај чланске карте: иди за собом
када ти није суђено да идеш испред себе.
-
заповест — Читај. 1
-
заповест — Не пиши и не бацај песак у очи сестрама
и браћи својој. Амен!”
Из циклуса „Данајски дарови” Слободана Стојадиновића
читамо песму (сећам се гласа и интерпретације) –
Тако је (песму) говорио Чуде:
ШЕБОЈ?
Био сам у селу - дечак. И младић умало.
Шкрипнуше слова.
Саобраћај намигну.
Индустрија истресе сисе.
Како да се не одрекнеш гробова?
Био сам у селу гост. И домаћин по мало.
Шкргутну алкохол.
Новац рече - Доста!
Баба деди затвори уста.
Зар би признао да си видео козу?
Био сам у селу - слика. И оквир од кога пишти снага њена.
Шебој?
И ја сам брао шебој, а тек божур и кукурек.
Вино, сир, ваздух, сан, љубав приповедачка.
Зар смо се борили само с ушима даљине?
Не!
Не!
Ко си?
Био сам у селу - дечак. И младић умало.
Не, не!
Песма не може да те води онамо одакле си
је избацио ногама из душе властите.
Ти.
Ти.
Шта би прочитао мајци својој?
[ *. ]
РАЂАЊЕ И ТРАЈАЊЕ СЕЋАЊА/// Почетни мотиви за ову песму су из приче пријатеља, академског вајара и сликара Миливоја Богосављевића. Вињета његових промишљања о животу на Земљи деловала ми је фасцинантно,,, она се заснива на трајању времена и сеоби душа…
Ова стихована верзија је само једно виђење… Песма је у књизи: Малиша Станојевић, „Ходање по ветру”, Чигоја штампа, 2015, уредник и рецензент Милован Витезовић, , ,
РАЂАЊЕ И ТРАЈАЊЕ СЕЋАЊА
Стигао је друг Мајаковски у панталонама
Са планете од свиленог ткања
Пространство је скулптура ватрених слика
Плаветнило просуте звезде Светлосна слама
Планета са које долази је без изгледа и облика
Виси над великим небом склупчана
[Симфонију космоса слуша]
Од различитих енергија
Свака нит светлости један је свет
[Велики број душа]
Становници планете носили су на длану воде
Живота бреме
Нису поседовали тело Били су светови
Постање љубави Све бојено у бело
[Једна река Плот од прућа Усамљени ветар
Сунцокрет Нашминкано лице Месечево чело]
Пре великог времена
Планету захвати олуја недогледа и мрак
То је крај необичног света
[беседе Мудраци]
На перју јастука што стварају облаци
У стомаку неба жила живота куца
Сеобе се крећу на крилима ветрова
Луталица точак у плавом кругу светлуца
Трагајући свемиром Куглу да пронађу Зелено око Изабраше Земљу
[Од душа и љубави створена је планета нова]
Било је јутро у крви неба црвено
Суочени сазнањем различитог рачунања времена
[Тамо и Овде]
Кренуше пут живота и снова
Трептаји времена су вечност
Они стижу [Велико време траје]
Долазе када се догађа Љубав Слобода
У природи блажени ветар цвета
Тако су овде стигли Адам Ева Аристотел
Платон Аквински Јесењин Лорка
Превер Достојевски Леонардо Мона Лиза
Рембрант Рафаело Никола Тесла
Милена Венера са лампом Гоја Миливоје
И све душе Овога света
(2007)
[ *. ]
ДИМИТРИЈЕ ВУЧЕНОВ ПО ДРУГИ ПУТ У ШУМАДИЈИ/// „Стварност”, Аранђеловац, децембра 2017, објављује чланак с поднасловом —
„Сећање посвећено личностима српске књижевности: Радоју Домановићу, сатиричару и професору Димитрију Вученову, књижевном историчару”.
Чланак, после објављивања, послат пријатељима имао је и личну импресију:
Има у мојим сећањима [вредних] записа... многима мало познати детаљи...У свом дугом раду са професорима Филолошког факултет Универзитета у Београду, који су ме учили доброти, стекао сам способност памћења и подсећања на вредности које су у српској култури и књижевности од велике важности...
Професор Вученов је у мом сећању господственог изгледа, под црним шеширом, као Јакшић и Домановић, увек с достојанством професора, с ташном у левој руци, спорог хода и благим наклоном главе приликом поздрављања, уз обавезно скидање шешира, који је у тим поктретима попримао изглед посебног знака поздрављања...
Овај текст је, према простору који је дат, један мали фрагмент, који припада култури сећања...
Ту је и млади Радоје... фотографија писаца с краја 19. века,,,
https://www.artetekst.rs/…/312-dimitrije-vucenov-po-drugi-p…
[ *. ]
КАД СЕ ПЕШАК ПРЕТВАРА У ДАМУ — КРАЉИЦУ/// Јуче, у Удружењу књижевника Србије, у кратком обраћању споменух Јова. Сарађивали смо у игри и књижевности... стваралаштву. Четвртком смо играли фудбал, а на његов предлог прихватио сам улогу председника жирија Домановићевих дана сатире (ДОДАС) 2002-2005. године и учешће на САТИРА-ФЕСТ-у (2003, 2005, 2008).
Док се не стекну услови, повод за посвету и вече афоризма у знак сећања на Јова, читамо текст Раше Попова:
Шаховски ум једног сатиричара /// „Политика”, четвртак, 15.09.2011. у 22:00///
Сатиричар Владимир Јовићевић Јов, афористичар, издавач, антологичар, напустио је Страдију. Као и многи из Београдског круга сатиричара (претежно писаца афоризама) живео је у Страдији, имагинарној земљи разних изопачености које ваља кориговати.
Године 1996, са Весном Денчић, објавио је збирку кратких исказа „Страдија данас”. Наравно, то је било протестно штиво о нама оваквим какви смо.
Заједно са Баљком, Теофиловићем, Чотрићем, Јовићевић спада у најагилније посматраче онога што је наопако. Сви су они, а има их далеко више од педесеторо, деца Радоја Домановића. Домановић је за њих узор и култна личност. Главна награда коју додељују најоштријим перима зове се, наравно, „Радоје Домановић”. Јов је годинама био организатор додељивања награда за сатиру. Не само Домановићеве него и оне намењене младим писцима. Кад он организује традиционални новогодишњи „Сатирикон” на Коларчевом народном универзитету, онда су ту били окупљени сви. Стари који не подносе да их називају господин јер су још тридесетих година укрстили копља с некоректностима власти, и најмлађи. Никад се доцније, одласком Јова с тог посла, није тако масовно окупљао збор српских сатиричара.
Као сатиричар поседовао је дар за изналажење логичког парадокса. „Једни се боре за престо”, писао је, „а други за ресто”. Уочавао је језичке контрасте, а поседовао је и оштру перцепцију историје: „Некад су колоне водиле револуцију, а сад се због њих зауставља саобраћај!” Опомињао је на перманентну страву живих људи од тираније: „Шала, шала, па вешала!”.
А кад се нама још нејасном променом земљотресно уздрмала и распала владајућа идеологија, Јовићевић је рекао: „Пролетеше пролетери”.
Кад су падале бомбе и ракете, пркосно је устао афоризмом „Београд није Праг Вашингтона”. А са једне политичке трибине поручио је (изгледа пре свега младима): „Ако се волите ноћас – волите се мало за домовину.”
Владимир Јовићевић Јов је био врсни шахиста. Предавао је шах по школама. Био је организатор и покретач вишегодишње серије шаховских турнира сатиричара и песника. Ту је он често бивао победник. А тај је турнир био врло јак. У „Политици” је годинама објављивао „шахоризме” (он је сковао тај израз) – афоризме о шаху. Све је ту врцало политичким алузијама јер шах је дијаграм света политичке силе и немоћи. Најузбудљивији је тренутак кад се пешак претвори у Даму (Краљицу). Преврат без премца!
На сам дан смрти у Сремским Карловцима, на „Бранковом колу”, промовисана је последња Јовова књига „Шаховођа”. Необичан судбински сплет!
Један је од најоригиналнијих београдских писаца. Почетком шездесетих је основао издавачку кућу „Јов”. Та није издржала пореске намете, али је оставила за собом траг. Био је антологичар модерних афористичара. Ове године је маштао о оснивању нове издавачке куће, јер био је ментор и заштитник стваралаца.
Раша Попов
[ *. ]
НАГРАДА „РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ”/// Данас (18. фебруара 2020) уручена ми је награда „Радоје Домановић”
за научни и теоријски допринос сатири.
КРАТКО ОБРАЋАЊЕ [уобичајенa пракса ], приликом пријема награде,,, рекох: Скоро две деценије
изучавам знаменитог српског сатиричара Радоја Домановића, који је описао Страдију на крају 19. и почетком 20. века. Са Владимиром Јовићевићем Јовом водио сам ДОДАС, три године; уредио Зборник „Лако перо Радоја Домановића”; уредио и приредио „Сабрана дела Радоја Домановића” са Видосавом Стевановићем и Татјаном Јовићевић (Кораци, Крагујевац).
Објавио сам студије: „Радоје Домановић у свом времену и данас”, „Сатирична прича Радоја Домановића век после”, „Страдија Радоја Домановића” — студија о листу чији је власник и уредник био Домановић и који је излазио 1904-1095. године. У овим студијама писао сам и о сатири данас која је сва у духу Радоја Домановића.
Мојим учешћем и препорукама је и Кристина Шалуб превела неколико сатиричних приповести на француски и објавила књигу „Au fer rouge, Radoje Domanović”.
Прошле, 2019. године, објавио сам омаж професору Димитрију Вученову, који је 1954. године одбранио први докторат из југословенске књижевности после Другог светског рата: „Радоје Домановић, живот, доба и генеза дела”. Осврнуо сам се и на дело академика Војислава Ђурића, који је за приступну беседу за улазак у САНУ одабрао живот и дело Радоја Домановића.
Одржао сам већи број предавања о великом писцу српског реализма, као и о феномену кратке сатиричне приче са поентом и моћима анегдоте у сатиричном и хумористичком текст,,, и др...
[ *. ]
СЛИКА ОМАЂИЈАНА МУЗИКОМ/// Многе позоришне представе, филмове и телевизијске серије оплеменио је музиком велики српски композитор Војислав Воки Костић (1931-2010). Поред компоновања био је и музичар, писац, кувар, занимљив саговорник. Press clipping је из 2007. године. Миодраг Стојиловић, крагујевачки писац и публициста је те године завршио монографију „Војислав Воки Костић”. Издавач је Књажевско-српски театар из Крагујевца. Монографија презентује 50 година рада композитора Вокија Костића и драгоцен је допринос историографији позоришне музичке уметности у Србији. Монографија је представљена у Музеју позоришне уметности Србије, у Београду. Модератор је био Феликс Пашић. Учествовали су: Војислав Воки Костић, Малиша Станојевић и аутор Миодраг Стојиловић,,,
[ *. ]
У ПОДНОЖЈУ КЊИЖЕВНИХ ПРОПИЛЕЈА/// Ово је наслов књиге проф. др Радослава Јосимовића (1919-1990).
Од младих дана привлачили су ме односи књижевности и других уметности. У овој књизи пронађох тада (1974) фрагменте који су давали одговоре на многа питања („Стварам, дакле постојим”, „Књижевни ствараоци и музика”, „Књижевност и сликарство као извори стваралаштва”). Књига је из пера професора чија докторска теза носи наслов: „Књижевни погледи Ромена Ролана”. Јосимовић је студирао француску књижевност и језик, компаративну књижевност и друге дисциплине. Био је професор теорије књижевности на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности.
Биографија професора Јосимовића је веома богата. За ову прилику издвајам онај сегмент који се односи на сликарски рад. Могло би се рећи да је све време свог стваралачког живота сликао једну слику — „девојка са виолином”. Виолину је учио да свира у младости и желео је буде музичар на овом инструменту, али су га животни путеви водили ка другим областима рада и уметности. Бавећи се сликарством,
лепоту женског тела и лица, композиционо је представљао у варијацијама.
Имао је две самосталне изложбе и осам колективних изложби у Београду и и другим већим местима Југославије — и у Бечу. По сећању, изложба у „Крсмановића кући” на Теразијама,
која је називана Зграда протокола ( користило је за ову сврху Министарство иностраних послова),
одржана је 1975, или 1976. године. На тој изложби учествовао сам у представи приказа слике — младић показује слику девојке с крупним, плавим, замишљеним очима, док је старија дама на клавиру свирала Mozart Piano Sonata in C. У знак сећања на професора Јосимовића, његову ерудицију, подстицање младих људи да стварају, уживају у естетици књижевности, сликарства, музике, с љубављу… написао сам песму „Девојка и виолина” (штампана у књизи „Ходање по ветру”, Чигоја штампа, Београд, 2015, https://www.artetekst.rs/…/302-hodanje-po-vetru-knjiga-pesa… ).
Омаж Радославу Јосимовићу, који је по мом осећању настојао пронаћи и даривати обележје лепога,,,
ДЕВОЈКА И ВИОЛИНА
[У згради Протокола Седма је деценија XX века]
Главном улицом пролази црвени тролејбус
Просипајући ватру Ноћ белу од свиле зрака
Ширећи градом осветљења
Показујући плакат на бетону
Покошену вест од слова која вире из згаженог мрака
Девојка у наранџи свиле танке
Виолину на стомаку Држи као дете Нежно Снено
Гледајући у даљине
Око њено замишљено о песнику ко да сања
Стојим усамљен у центру сцене
Држим слику обојену ветром
Великих размера
Лепојку у мирисном уљу
Цвет који тек настаје
Изнад Главе и Тела
Изгледа и Снаге [Старија дама свира на клавиру
Mozart Piano Sonata in C]]
На платну пастел боје
Девојка и виолина На високим зидовима
О младости несташној љубав снива
Из публике Велики број очију Разних боја
Посматра красоту девојке
Загонетку осмеха Сребрнасти вео
[Грашке зноја клизе са врха чела
испод свилене кошуље у недра]
Девојка на платну посматра Крупним Плавим очима
Осмехом који ветром дише
Оивичен рамом Титра пламен
Плива Ваздух њише
Девојка раздрагана Похита у сликарев свет
Прозирном смолом покривена
Чаробном лепотом нестварна
[Коврџава коса моја у Пушкина као да је
Изван сваког сна Мокра од хладног зноја
Клизи стрмоглаво и пада на лице]
Из дворане допиру речи
Аплаудирају госпођи за клавиром
Моцарту Девојци са виолином
[Велики рам и платно
постављају на бели зид
Улога на подијуму је завршена]
Посетиоци гледају изложбу
Вече мирише на боје и терпентин
(1999)
[ *. ]
СКУПОЦЕНЕ ПРИСТРАСНОСТИ/// Милош И. Бандић (1930-1995), био је професор савремене српске књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Мала улица у Земуну, у којој је становао, данас носи његово име.
Био ми је професор и ментор при изради магистарског рада. Својом педантношћу и критичким ставом помогао је многима, па и мени надобудном, тражећи да прочитам стотину теоријских књига, које су ме утемељиле у тумачењу, можда је боље рећи читању књижевног текста.
Недавно сам се обратио „Књижевним новинама” тражећи податке о времену када је био уредник, али авај, ништа од тога,,, Надам се да ће се обновити сећање на веома занимљиву личност књижевне критике и професора који се доследно залагао за проучавање српске књижевности. Овај осврт је у поводу једне књиге и једног разговора,,,
КЊИГА// /Бандић је био поклоник романа и приповедања, али неретко је расправљао о поезији. Започети разговор са групом студената, међу којима сам био и ја, добио је свој епилог у књизи „Скупоцене пристрасности” (Иво Андрић и мале књижевне форме) у првој студији ове књиге „Сунчани сат” (Аспекти естетике светлости). Бандић се задржао на конфликту и супротности између „сјаја и мрака”, ноћи и дана, често присутних у Андрићевој поезији (Милош И. Бандић, „Скупоцене пристрасности” (Иво Андрић и мале књижевне форме), Нови Сад, 1996).
РАЗГОВОР/// Једном приликом док смо брали кајсије у професором дворишту (било је то старо и огромно дрво пуно плодова) ненадано ми рече да заслужујем високу оцену у вези с мојим изучавањем стваралаштва српских књижевница. Разговор је започет поводом књиге песама у прози „Ex ponto” Иве Андрићa (објављена 1918. године у Загребу). Наиме, Милица Јанковић, о којој сам писао магистарски рад, поред Милоша Црњанског је прва која је високо оценила Андрићев „Ex ponto”. Предговор књизи написао је Н. Бартуловић под насловом „Разговор с душом”. Исте године у „Књижевном југу” о „Ex pontu” писао је Милош Црњански. Милица Јанковић је у Андрићу препознала великог песника и прозаисту. Можда у том заносу и одушевљењу није ни слутила да ће се те речи из, како она каже, једне приче како је читала „Ex ponto” остварити и постати истина. Текст је под називом Ex ponto, Иво Андрић, објавила у часопису „Мисао”, новембра 1919. године.
[ *. ]
ГОВОР ПОЕЗИЈЕ ВОЈИСЛАВА ЂУРИЋА — ПРИЗОР МЛАДОСТИ И СТАРОСТИ/// Професор опште књижевности и теорије књижевности, из мог завичаја, утемељио је своје студије под насловом „Говор поезије”. О професору академику Ђурићу написао сам две студије. Посебно сам се посветио обимној студији о Лесинговом делу „Лаокоон”, о елементима изналажења језгра у проучавању граница између сликарства и поезије.
https://www.artetekst.rs/…/253-anticka-knjizevnost-u-studij…
У младости Војислав Ђурић је објавио књигу лирике под насловом „Песме”, а потом је пишући у духу народне лирике објавио песму „Срце мога народа”. У исто време се посветио ангажованом песништву објављивањем антиратне песме „Нирнбергшка пресуда и наши мртви”. Ђурић је брзо одустао од писања песама и посветио се теорији, књижевној историји и есејистици у којој провејавају лирски фрагменти. Рођен 1912. године у Малим Крчмарима, где је завршио основну школу. Гимназију је завршио у Крагујевцу 1931. године, а књижевност на Филозофском факултету у Београду 1935. године. Био је наставник женске и мушке гимназије у Београду од 1936. до 1941. У јесен 1941. године напушта Београд и у Крагујевцу ради као наставник Женске учитељске школе, све до 1946. године. У Крагујевцу је једно време био управник Народног позоришта, а потом руководилац Наставног савета и помоћник министра просвете Србије. На Филозофском факултету у Београду изабран је у звање доцента 1949. године. После избора у звање редовног професор за општу књижевност и теорију књижевности његовим залагањем семинар за светску књижевност 1954. године прерастао је у Групу за општу књижевност са теоријом књижевности. Оснивач је и директор Института за теорију књижевности и уметности 1960. године. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1961, а за редовног 1965. године. Био је секретар Одељења за језик и књижевност, генерални секретар САНУ и њен потпредседник од 1977. године. Одликован је Орденом рада са златним венцем (1961), Орденом рада са црвеном заставом (1964), добитник је Седмојулске награде, 1969. године. За почасног члана ПЕН центра изабран је 1998. године. Умро је 27. јула 2006. године у Београду.
[ *. ]
МАНАСТИР ТРОНОША/// Лето Господње 2017. Манастир Троноша је обележио седам векова постојања. Један од првих догађаја, тим поводом, био је Округли сто „Завичај, језик историја, свет у књигама Јанка Вујиновића”. У манастирском здању говорили су Миодраг Матицки, Даница Андрејевић, Бошко Сувајџић, Јован Пејчић, Добривоје Станојевић, Милан Лукић, Гордана Влаховић, Малиша Станојевић, Мићо Цвијетић и Марко Недић.
Излагања са Округлог стола штампана су у Зборнику „Унутрашње путовање Јанка Вујиновића”.
Јанко Вујиновић, српски књижевник, већину својих дела је посветио завичају. Путујући према Манастиру Троноша провео нас је путевима историје славе и страдања. Тако смо обишли Текериш и Драгинац.
Једна од бројних задужбина краља Драгутина и краљице Катарине, манастир Троноша, у Јадру, сведок je многих догађаја, важних како у историји, тако и у култури српског народа. Између осталог, ту je настао чувени „Троношки родослов” исписан пером Јосифа Троношца. У овом манастиру своје рано школовање започео je и Вук Караџић. Први учитељ му je био архимандрит Стефан (Јовановић), претеча Карађорђев, јер је побуњени народ Подриња придружио Аустријанцима у рату са Турцима. По повлачењу Аустријанаца страдао је од Турака 1799. године. И трећи великан овог краја, Јован Цвијић, оставио је и писана сведочења о својим ђачким и каснијим обиласцима манастира. Вук и Цвијић су после тих пешачких похода у Троношу кренули у свет ширећи сазнања о свом духовном, историјско-географском, етнографско-антрополошком и културном богатству национа из којега потичу.
[Извор — Зборник „Унутрашње путовање Јанка Вујиновића”, Београд, 2017]
[ *. ]
УНИВЕРЗИТЕТ 1905. ГОДИНЕ/// Богатство културне историје Срба и развоја високог образовања. Изглед Капетан Мишиног здања [саграђенo је у периоду од 1857. до 1863. године, према плановима чешког архитекте Јана Неволе], на дан проглашења Закона о универзитету 1905. године и документ с потписима краља Петра Првог Карађорђевића, Николе Пашића председника Министарског савета и министар Иностраних дела; и свих министара…
Зграда се налази на Студентском тргу 1. Представља стилску мешавину елемената готике, романике и ренесансе са декоративно обрађеним фасадама. На чеоном делу фасаде налазе се скулптуре Апола (десно) и Минерве (лево). Поред све лепоте овог здања доминира и натпис „Миша Анастасијевић своме отечеству”. Србија је имала велике задужбинаре,,,
[ *. ]
ЧОВЕК СРЦА СРБИЈЕ — ЧУВАР ТРАДИЦИЈЕ — БРКАЈЛИЈА И ЗДРАВИЧАР/// Љубодраг Љуба Огњановић рођен је у селу Сипић код Раче (крагујевачке), у Шумадији. Један је од победника „Најбрк Србије” на Сабору „Прођох левач прођох Шумадију”. Више пута је учествовао на дан Преображења Господњег „Под орахом” у Вучићу. Од Љубе се могу чути пригодне здравице на крштењима, свадбама, црквеним светковинама… и као део програма културних манифестација и промоција књига. Одевен у народну ношњу са собом увек носи торбицу, буклију/ чутуру из које, кад заврши са здравицом, попије гутљај ракије,,,
„Под орахом”, 2011. године,,,
[ *. ]
ИЗ ЖАБЉЕ ПЕРСПЕКТИВЕ — МОЈ ДРУГ ИЗ СТУДЕНТСКИХ ДАНА ПРОТИВНИК „ГМО”///
У исто време смо студирали и дружили се у Студентском граду. Кад је човек млад
будућност гледа из жабље перспективе, или боље речено она је [Будућност] невидљива,
о њој се и не размишља. Нисам ни слутио да ће овај младић, Миладин Шеварлић, тада студент Пољопривредног факултета у Београду, потом врстан стручњак и универзитетски професор постати најљући противник „ГМО”. Многи и не знају шта значи ова скраћеница. Знају да нешто није уреду и да не ваља, а проф. др Шеварлић не пропушта ни једну прилику а да жустро не упозори на проблеме са ГМО (Генетски Модификовани Организми. Вештачки створени у лабораторији. Организмима је промењен генетски код (ДНК), код животиња и биљака — све је веће, има га доста, брже зри — неће га црви, додајем,,,).
Овај графит из младости је из времена каранфила. Овај фото запис приказује да су у то време каранфили у руци и на реверу… веровали или не, било је много црвених каранфила… no comment,,,
[ *. ]
УОБРАЗИЉА И СЕРГЕЈ ЈЕСЕЊИН/// У дечаштву и младости довољан је један школски распуст па да порастеш. Већ 1968. године о Јесењину сам много читао и знао. Имао сам и Сабрана дела објављена 1964. године, те сам поред Лорке, Превера и Неруде говорио Јесењинове стихове. Дивио сам се животу песника, његова лирика је значајно утицала на моју поезију, јер сам врло млад почео да пишем [не тако рано као што многи претерују, нисам тај…],,,
У тој уобразиљи видео сам свој лик, у глави ми се узбуркало плаво и зелено Јесењиново време, његови немири су ме узбуђивали, почео сам са имитирањем песниковог живота, који је био права поезија и роман… У свему томе, што ме је обузело, појавио се и неки „рацио”… пожелео сам да у име лирског јунака остарим… тако се у мојој поезији и именом Јесењин спомиње.
Написао сам и једну малу студију о Јесењину, с надом да ћу 2025. године бити довољно стар, а тако млад, да мом Јесењину приредим омаж поводом 100 година од његове смрти. И тада ћу,
као и у овој студији поставити питање — које је то огледало разбио Јесењин и у којој срчи је остао његов лик… да ли је то огледало песникове припадности сељачкој Русији, огледало револуције, огледало лепих жена које су га волеле, огледало бунтовног плавооког и плавокосог поете који је видео више него што је потребно видети, огледало од неба плава… огледало Јесењиновог изгледа из 1914. године када је у очима свих који су га сретали и у очима његове прве жене Ане Романове, како је она записала: „Био тако чист, светао, душа му је нетакнута, добра — сав је блистао”.
„ЛИВЕРПУЛСКЕ БУБЕ” И ЈЕДНА БУБА У ШУМАДИЈИ/// Фотографија је из 1967. године, некако с пролећа. Слушао сам француску и италијанску музику, а онда у мој свет закорачише „Битлси”. Касније култна песма „Yellow Submarine” одзвањала је у мојим ушима, настала 1966. године, испод косе која је подсећала на изглед планетарних ликова. За „ливерпулске бубе”, не беше тако далеко село у Шумадији,,, https://www.youtube.com/watch?v=m2uTFF_3MaA
[ *. ]
„РОМАНТИКА”, И „МЕСЕЦ У СЛАМЕНОМ ШЕШИРУ”/// Преживесмо 1999. Лето Господње и страхоте бомбардовања, па кад небом завлада мир дохватисмо се оне велике слободе, која наш народ краси одвајкада, да у њој [Слободи] души дамо данка. Те, исте године, с јесени објавио сам књигу песама, писану од 1974. године до 1999. Невероватан подухват, могло би се помислити да сам створитељ неког великог дела, а то беше само поезија и илустрације Радосава Рац Мајдевца, дизајн књиге естете и карикатуристе Војислава Милића и издавачки подухват књижевника Радомира Глушца, с потписом издавачке куће „Темат”, Београд. Насловница књиге подсећа на већ виђену густину ватре и дима, који куља у висине, те наше византијско плаво склања с вида; и лепоту нашег неба учини даљином, као да га никада више нећемо видети. У дну насловнице постависмо силуете витких бреза далеких пространстава словенске душе. У књижни блок сложисмо стихове у црном праху с подлогом зелене боје, која се из те мешавине само под јаким светлом и из погледа преко рамена може видети. Песме постависмо на ноге, да гледано по страницама подсећају на игру, поскочицу [горе-доле], а да чврсто на дну листа папира стоје. Кад све то замириса на фарбу и лепак и кад се у књигу претвори, а ми седосмо на воз с парном машином, вагонима с дрвеним клупама, рестораном… Пиштала је машина, бацала пару у страну, трачнице су се чуле, као музика, понављањем , као „Болеро”, претворена у композицију путовања. Све нас је то великом брзином, 40 километара на сат, одвело у Сремске Карловце. Јесење сунце у Карловцима је мирисало на грожђе и вино, борбу за језик, писменост и опстанак, штафелаје сликарских великана, зној градитеља и песме Бранка Радичевића.
У Свечаној сали Карловачке гимназије, у 13 часова, почела је промоција књиге: Радосав Рац Мајдевац (читао је стихове); Слободан Лазаревић, говорио је о написаном поговору у књизи „Носталгични лиризам сна”; Раде Божовић, декан Филолошког факултета у Београду, говорио је о књизи и аутору; Бошко Сувајџић је анализирао песму „Кућа коју походе силе и нежности” и Радомир Глушац, издавач.
Кад отпочех читање стихова забрујаше сва звона карловачких цркава, завлада чудесни мир милозвучности у салву живота, тако сам мислио док сам стајао гледајући кроз прозор ведуте прелепог града. Тако је почела промоција књиге „Месец у сламеном шеширу”
Свечана сала препуна. Окупили су се критичари, пријатељи, новинари, љубитељи стихова. Раде Божовић рече: „песник је онај који може ишчупати сопствену душу и згазити је ногама. Неки од њих певају кад прогутају сунце, а неки месец. Станојевић је стих претворио у околности и атомизирао у мисао Сребрну” ( извор „Недељна Борба”, 16-17. октобар 1999, стр. 10.
Читамо завршну песму књиге:
БРЗОПИСАЦ СТИХОВА
Улазим у град који сам видео давно
Трагајући за брзописцем стихова
Мастиљаве мрље откривају карактере
Ружне кокошке падају Погођене лаким пером
Месец посрће и губи светлости
Погибе у незгодан час моје љубави
Човек свира склапајући слику улице
На малој хармоници
Дете га гледа Дете не може да га позна
Дете у руци држи пластичног зеца
Трчи око шешира са ситним новчићима
Трчи за лепом животињом коју носи ветар
Брзописац стихова се јави Склон преварама
Да памти Говори ми Да се сети
Лирског фрагмента живота прошлог
Да нацрта небо и обоји га мраком
Сакривен иза сенке под слабим светлом
Пророк да се појави Отварајући лажне очи
Говором у јунака да те претвори
Да те одведе девојка вилоока која кружи
Изнад твоје главе и додирује те ногом
Ослањајући се врховима прстију Изнад чела
Нацртане голубице која ће да полети
Остављајући тело да га носимо
Немоћно и бескрвно
Стих модрог печата Погоди брзописца
Паде сломљена ћурка из просутог ваздуха
He дише лажљивац Претвара се у мртваца
Само да не упише ветрове који долазе
И покажу ми путеве излаза из града
Који сам видео
[ *. ]
ЛЕПОТА МЛАДОСТИ У НАРОДНОЈ НОШЊИ/// Од 2007. године на дан Преображења Господњег — празника незалазне светлости, 19. августа, одржава се манифестација „Уметничко вече под орахом” у шумадијском селу Вучић, код Раче (крагујевачке). Ове фотографије потичу из 2006. и 2007. године. На једној је певачка група из Тополе, чији руководилац у разговору са Малишом Станојевићем говори о лепоти изворних народних песама и репертоару певачке групе, а на другој етнолог Драган Минић из Велике Плане, који је читав живот, нажалост рано угашен, посветио очувању многих обичаја, представља публици комплетну народну ношњу с почетка 20. века. Млади посетиоци су први пут видели антерију извезену срмом, брич/ бриџ панталоне, клечану торбицу, јелек, тканице око струка лепе девојке, маштовито украшену кецељу и опанке. Манифестацију под орахом, која у свом садржају има и излагање слика, у време трајања програма, прати многобројна публика…Средину круга осветљавају рефлектори,,, испод старог ораха одвија се игра, представљање народне културе и савремено стваралаштво,,,
[ *. ]
ВИШЕВАЦ КОД РАЧЕ КРАГУЈЕВАЧКЕ — ТРЕНУТАК ПОСТАВЉАЊА СПОМЕНИКА ВОЖДУ КАРАЂОРЂУ — 2004. године, поводом обележавања двеста година од почетка Првог српског устанка/// У историји споменичке литературе на српским културним просторима, „Фонд Ђорђе Петровић - Вожд Карађорђе“ основали су завичајни људи (Фонд је основан у Београду од стране завичајаца из Раче: Живана Живојиновића (председник Скупштине), мр Весне Стојановић (председник Одбора), Живојина Андрејића, др Малише Станојевића, др Зорана Ивошевића, Милоша Бабића, Милорада Стојановића, Владана Златића, Александра Сенића, Душана Пауновића, Бранка Јанковића, Србољуба Перићa, Драгана Симића и Косте Петровича), с циљем да се у Вишевцу подигне споменик вођи Првог српског устанка, у бронзи. Подизањем споменика испуњен је завет многих људи у српском народу који су у прошлости покретали ову инициативу и у разним приликама и поводима обнављали идеју о потреби да се у Вишевцу код Раче (крагујевачке) спомеником обележи место рођења колосалне личности српске историје.
Овим подухватом Вожд се вратио у свој завичај, али, још и више од тога, обележава се радосни дан у српском народу - дан рођења, јер је обележавање знаменитих датума из живота Ђорђа Петровића, у народу званог Кара-Ђорђе, углавном везивано за место дизања устанка и место његовог трагичног краја, убиства у Радовањском лугу код Велике Плане. Спомеником у Вишевцу обележен је први датум у календару српске историје везан за ову знамениту личност:
Ђорђе Петровић Вожд Кара Ђорђе
Вишевац (1762) — Орашац (1804) — Радвањски луг (1817)
Откривање споменика сличило је оној ситуации која се догодила у Београду, на врачарском платоу, када је велики број људи на киши присуствовао церемонији откривања споменика Карађорђу, рад вајара Сретена Стојановића. У Вишевцу је тога дана падала обилата киша, а потом суснежица која се претварала у ледене куглице. Народ је сав био у посвети Ђорђу Петровићу, кога је у беседи професор Драгољуб Живојиновић описао следећим речима: „Био је земљоделац, био је трговац, био је хајдук, био је војник, био је вођа устанка, био је креатор онога што се данас назива модерном Србијом. Спремао се, другим речима, за једно бурно време и за важна догађања, која су га оспособила да води један народ против свих могућих непријатеља, или у најмању руку оних, који нису веровали у способност српског народа, након вишевековне окупације од стране отоманских власти, да поново се избори за своје место и поново обнови своју средњовековну државу“.
Скулптура Карађорђе израђена је у бронзи и постављена на постаменту обложеном каменом у природној боји, окренута према цркви „Свети Георгије Великомученик" у непосредној близини, и према Градишту, брду под липовом шумом, која крије тајну Карађорђевог рођења, и тако величанствено покреће историчаре, рапсоде, песнике, попут Симе Милутиновића Сарајлије, који је у „Сербијанки" узвикнуо стихом:
„О Вишевци превазносите се, Родитељем јединствена Срба...”
Споменичка фигура, рад академског вајара Станимира Павловића, висине је 2, 90 cm и симболизује препознатљиву ликовност у представи ове личности, која је историцизирана у оној мери у којој је Карађорђе препознатљива личност у народу, али и као нова представа изражена у испреплетаности симбола младог Ђорђа Петровића и оформљеног Вожда, с пушком у руци и са скупом представљеног оружја овог јунака, са једном слободном руком која је у покрету према народу. Фигура је одевена слободним стилом, са додатим огртачем, који се слободно спушта низ леђа са полазном тачком с једног рамена.
Станимир Павловић је надахнут српском историјом на инспиративан начин овековечио Ђорђа Петровића. Фигура чврсто стоји у раскораку, разиграна, са елементима одеће и оружја; постављена према цркви и путу где народ пролази, оживлена у бронзи, има све одлике слободно свођене монументалне скулптуре, чисту форму, ритмичку игру масе, једноставност и усаглашеност са околином. Од споменика које смо до сада видели овај је изразито рустичног изгледа.
Станимир Павловић се позабавио свим детаљима у представљању тако сложеног поступка спајања различитих момената из живота Вожда. Вајар је посветио велику пажњу сваком детаљу, захтевно и са идејом да ћe се споменик поставити у месту рођења, налажењем решења која потцртавају карактере и симболишу фигуру са подигнутом десном руком која Вожда спаја са народом. У левој руци држи чврсто пушку. У појасу је заденут јатаган и пиштољ. Павловић поједностављује утисак о свом уметничком делу речима: „Вајарском фигуром Карађорђа изражавам гест уважавања и дивљења према храбрости (Станимир Павловић, усмено аутору).
ЦРКВА БРВНАРА АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА/// Ово благо православља и српске културе налази се на гробљу у Рачи (крагујевачкој). Локални хроничари често нетачно говоре и пишу да је у њој крштен Карађорђе. Стручна литература говори да је, по предању, то место Карађорђевог крштења, што би подразумевало да је ту раније била богомоља, на чијим је темељима изграђена црква брвнара 1826/1827. године. У „Историји српског народа”, књига V-1, ова цркав је представљена као једна од најлепших у својој врсти. Брвнару у Рачи изградили су осаћански неимари, градитељи и ствараоци, који су се служили примитивним алатом; секиром и кесером су тесали греде брвна (отуда се ове грађевине називају брвнаре), жљебове, секли клис и шиндру. О овим неимарима студију је написао историчар уметности из Ужица Драгиша Милосављевић у књизи "Осаћански неимари", а нобеловац Иво Андрић је овековечио људе вештих руку који нису хајдуковали и ратовали, већ обогатили градитељство Босне , Западне Србије и Шумадије, приповетком „Осатичани”. У описима ове цркве се наводи да је једноставне градње, у форми шестоугаоне апсиде на истоку и с тремом на западној страни. О декоративности се говори приказом западног улаза у цркву, који је издељен на четвртаста поља са резбареним бојеним розетама. У неким разговорима, давних дана, слушао сам похвале које су се односиле на улазна врата, која су излагана у Етнографском музеју у Београду. Ова црква је постала гробљанска вероватно 1922-1924. године или у близини ових година, када је одлучено да се измести гробље варошице Рача. До тог времена гробље је било изнад варошице. У премештању гробних места водило се рачуна о околишу, црквишту и порти. У ранијим временима, а и до данас, није истражена историја овог простора, његов изглед, регулисање заснивања новог гробља у вези са простором на коме је изграђена црква. У траговима, за причу, остали су неки детаљи из треће деценије 20. века, у којима се приповеда да су неки споменици послужили за прагове кућа, па и да је млин (називан Бојаџијски млин) ограђен од камена споменика. Када су у центру варошице рушене старе куће, подизањем прагова појављивали су се са доње стране натписи покојника, којима су споменици били намењени. Забележено је да су конзерваторски и рестаураторски радови изведени 1956. године; и до 1990. године у близини цркве није било нових гробова и споменика. У данашњици, то је сасвим други изглед, простор испред и около цркве је скоро у целини заузет, а веома узак пут пролази непосредно поред овог културног блага, које делује запуштено и без нарочите бриге.
[ *. ]
ЉУБАВНИ ЈАДИ МЛАДОГ СЕОСКОГ КОВАЧА/// Од своје младости поклоник сам рокенрола и Битлса. Од 1997. године, од 10 000 ручних сатова Official Limited Edition, The Beatles, моје време мери сат под бројем 09767. Како је рокенрол из основа фолка, то с времена на време слушам нашу народну музику из основа српске народне лирике. Од тих тема, које подстичу емоције, понос, смех, пркос, љубав, еротику,,, стиховима посвећених девојци, или момку, јесте и песма „Ситна киша роси”… Ова хармоника може да развесели и најтужнијег човека, или … када ће народи ? на овим просторима (злурадо назван Балкан, а јесте Југоисточна Европа) поново бити весели … До тада, гледамо ове веселе сцене (филм из 1986)… ми идемо боси…
[ *. ]
174. ГОДИШЊИЦА КЊАЖЕВСКО-СРПСКОГ ТЕАТРА И РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ/// Била је то 2009. година. На сцени „Јоаким Вујић”, књижевник Видосав Стевановић, професор Универзитета др Малиша Станојевић и песник Ненад Милосављевић представили су први том сабраних дела Радоја Домановића, и то његове најраније приповетке из периода критичког реализма које до тада нису имала много издања. Претходне, 2008. године сачињен је Зборник „Лако перо Радоја Домановића” и већ тада је договорено да се ради на Сабраним делима, у издању крагујевачке издавачке куће „Кораци”. Књижевник Видосав Стевановић је, између осталог, представљајући ову књигу рекао: „Жалим што Домановић није добио праве наследнике”… (Извор: „Светлост”, Крагујевац, 19. 02. 2009, 42).
[ *. ]
У МИСИЈИ ДОН КИХОТА/// Душан Тешић Лужански (1939-2017) био је публициста и дугогодишњи новинар „Политике”. Овај press clipping илуструје промоцију књиге "Магија понављања истог", поднаслов књиге је "Прилог филозофији националне слободе", а суштина приче је управо у филозофском питању о постојању и извесности нације и слободе једног народа. Наше пријатељство је настало посредством Ненада Ј. Ристића, рано преминулог публицисте, новинара и уредника емисије „Ово је Србије” на програмима РТС. У бројним разговорима Тешић је задњих година свога живота причао о судбини своје породице у Лужанима, у Босанској Посавини. Имам неке заслуге у настајању књиге „Молитва нове епохе”, јер је прихватио да, уместо биографије, напише импресивни, емотивни, фактографски текст, насловљен „Сага о лужанским Тешићима”. Присуствовао сам стварању једне необичне биографије, која има знатан број описа трагичних догађаја током Другог светског рата, са свим страхотама … Али, како је и сам Душан говорио, уз болна сећања живот тече даље… Непосредно, пре него је пресушило перо за писање овог вредног истраживача, појавила се књига „Молитва нове епохе” (2016). Тек са две-три промоције Тешић је говорио о својим истраживањима, претворених у есеје, међу којима је и „Национално и светско европског духа. У МИСИЈИ ДОН КИХОТА”… Овај есеј има на свом почетку (курзивом штампан) мали сажетак. Душан Тешић пише:
„Iberija, geografsko podneblje Španskog i Portugalskog naroda bila je periferija svih civilizacija Mediterana – Helade, Egipta, Mesopotamije, Persije, Judeje i Rima. U njenim su se prostorima mešali i sjedinjavali najsuptilniji ostaci duhova preživelih u kataklizmi ovih epoha. Ovde, u Iberiji sjedinjeni, ovi su se vrednosni ostaci razvili do mere u kojoj su osigurali da se dva iberijska naroda – Španci i Portugalci uzvise do ranga najmoćnijih duhovnih sila sveta na završetku Feudalne epohe. Tako sjedinjen duh starih civilizacija ovi su narodi proneli Planetom kako bi sam postao svetski. Don Kihot i Sančo Pansa, prvi sluga, a drugi gospodar, u svojoj su misiji proveravali valjanost i trajnost ovoga duha iz kojega je, na kraju Feudalne epohe, izrasla nova epoha ozvaničena pod predstavom – Poredak svetskog kapitalizma.”
[ *. ]
С РУКОМ НА КЊИЗИ — ПРОФЕСОР ПАНТИЋ/// Академик Мирослав Пантић, професор Филолошког факултета Универзитета у Београду и књижевни историчар (1926-2011), често се сусретао с необичним књигама, не само по садржају већ и по обимности. Ово је једна изузетна фотографија, која може метафорично да се чита „с руком на књизи”… Проф. Пантић је предавао генерацији студената којој сам
и ја припадао… Имао сам стрепњу како ће прихватити тезу коју сам изнео на Научном скупу који је одржан у његову част, излагањем теме „Ренесанса у српској књижевности и култури”. Имајући у виду да је и професор Драгољуб Павловић у назнакама покретао ово питање, излагање је добро прошло. Касније ће филозоф Ратко Нешковић радећи на књизи „Ренесансна филозофија” узети и моје становиште у обзир.
Рад је објављен у Митолошком зборнику 16, Београд-Рача, 2007, стр.185-192;
https://www.artetekst.rs/…/268-renesansa-u-srpskoj-kulturi-…
[ *. ]
ДИЛАНОВА ПЕСМА — ГРАМОФОНСКА ПЛОЧА, РУКА, САМО ВАС ГЛЕДАМ, 1973. ГОДИНА/// Нисам ни слутио да ће се ова Диланова песма Knokckin on heaven`s door (Куцам на врата раја) сматрати једном од пет стотина највећих песама 20. века. Касније сам Дилана сматрао правим песником и често сам слушао његову музику. Посебно сам ценио његове протесне песме, његов бунт против рата. Стихови у многобројним песмама чине посебну поезију и с правом је добио велико признање, Нобелову награду за књижевност. И данас слушам Боба Дилана… https://www.youtube.com/watch?v=rnKbImRPhTE
[ *. ]
„СУНЧАНИ КРУГ” — ЈАРУШИЦЕ РАДОЈА ДОМАНОВИЋА/// Град Крагујевац је 2009. године прихватио пројекат „Сунчани круг” — „указивање да сеоска и градска култура нису супротстављене, већ да су оне сједињене, како је писала крагујевачка „Светлост”, хармонизоване , прожимају се и допуњују и само обједињене чине српску културу”… Тим поводом кренуло се у походе селу Јарушице, у коме је велики писац српског реализма, сатиричар, Радоје Домановић провео детињство, завршио основну школу, тамо му је живела породица, службовао отац као сеоски учитељ и стриц као свештеник. Вероватно се питате шта је „Сунчани круг”? То је стварност… о којој се није никада, ама баш никада размишљало… а то је непрестано узимање од села, понајвише у људству. Одлазећи из села људи су уносили у град здравље, поправљали град кад год је западао у суморно доба; људи са села су у сва времена били војници у отаџбинским ратовима, борили се за слободу, занатлије, радници, градитељи, интелектуалци у школству и култури, на разним позицијама у предузећима и државним пословима. То је један смер кретања… Из града се селу мало, или бар мало враћало… Ето, то беше идеја… да се нешто врати селу, макар једним одласком у Јарушице Радоја Домановића, где се он често враћао. Домановић је рођен 4/16. фебруара 1873. године. У сусрет том датуму, те 2009. године, у походе селу кренули су ђаци основних школа које носе име великог писца српског реализма, културни радници Крагујевца и социолог Лела Вујошевић са Универзитета у Крагујевцу, која је била идејни творац ове лепе манифестације. У порти Цркве Светог архангела Гаврила говорили смо о Домановићу, школи у Јарушицама смо донели књиге за школску библиотеку. Кривудавим путем, по високом снегу, лагано су се кретала три аутобуса пуна ђака, а испред тог каравана јаки камион са раоником је склањао снег. Сетите се сечења славског колача; пре него се у крст исече и полије црним вином окреће се као што се сунце окреће. Тада су настале ове фотографије…
[ *. ]
ДРАИНАЦ ПРЕ СВИХ… И ПЕСМЕ ПОСВЕТА/// Добротом Драгише Ћосића, графичара и песника, који ми је донео послату књигу старог пријатеља, читам књигу поезије Власте Младеновића „Драинац и друге песме”. Ова књига ме је вратила великом песнику Драинцу, необичној природи песничког дамара, песнику који је, како је говорио филозоф Ратко Нешковић, а потом и написао у студији „О Радету Драинцу, … о поезији, филозофији и (само) разумевању” — „Својом теоријском рефлексијом, али и неким проблемским схватањима, [Раде Драинац је] хтео да буде судија свог песничког стваралаштва. Он спада, свакако, у ретке песнике који су своје песништво бранили и критиковали. Због тога га Раде Констатиновић критикује, између осталог, јер сматра да је он своје властито стваралаштво и своју властиту поезију на крају оспоравао”. У поводу Драинчеве награде, како Биљана Дојчиновић пише у рецензији, Власта Младеновић „пева на трагу Радета Драинца”. У 7 циклуса Младеновић, у већини случајева, пише поезију посвета. Тај подухват је с једне стране показао сву ширину песникових погледа и његову опијеност поетикама великих песника, а с друге стране, у оквире наслова својих песама, увео је имена својих пријатеља и писаца блиских погледа.
Из циклуса „Драинац” од два понуђена писма, читам 2 [друго]
„О, коме сам ја то потребан, - запитам се тада?
И очи ми зажаре старим снима.
Еј, велим, велим, нека, нека!
То снег само пада За мојим траговима.”
Раде Драинац
Власта Младеновић, „Драинац и друге песме”, стр. 8-9
Пишем ти ове зиме,
кад снег веје
у мојој души,
увлачи се нека
тиха зебња
као бела сенка.
Ал срце моје
још пламти и памти,
једино ме оно греје,
док гледам како падају пахуље,
радују се мале хуље.
Ја сам изван хора,
угласја песничке хорде,
уклет и сам, али знам,
без усамљености нема слободе.
Теби, Раде, пишем ове зиме песму,
а коме ћу, на снегу стихови цвркућу,
нек ветар носи речи твојим трагом,
стићи ће ваљда на твоју без адресе кућу.
[ *. ]
РАДИО СТУДЕНТСКИ ГРАД 1974. ГОДИНЕ/// На фотографији је део редакције. Малиша Станојевић (главни уредник), Јованка Колар (спикер), Бранислав Мићић (тон мајстор), Светислав Живковић (музички уредник),Слободан Парезановић (тон мајстор).
Радио Студентски град је био познат по томе што су своју каријеру овде започели Мића Орловић, Светислав Вуковић, Милан Кнежевић, Нада Качар, у каснијим временима спикери и водитељи Радио Београда и ТВ Београда. На крилима те славе ова станица је била омиљени радио на коме су гостовали многи глумци, певачи, новинари, писци… Била је и пракса „Југотона“ из Загреба и Продукције грамофонских плоча Радио телевизије Београд да редовно шаљу своја нова издања, тако да је поред помоћи Радио Београда са снимцима разноврсне музике, музички програм био веома слушан.
[ *. ]
АУТОПОРТРЕТ И ДВЕ ЉУБАВИ///Крајем прошле године одржао сам у Рачи предавање „Поетски и сликарски портрети Ђуре Јакшића”. Новинарски запис Драгољуба Јанојлића о том предавању објављено је у еСТВАРНОСТ, Аранђеловац
http://www.stvarnost.rs/…/poetski-i-slikarski-portreti-djur….
ЈАКШИЋ, Георгије, Ђорђе —Ђура (27. VII 1832 — Београд, 16. XI 1878) имао је младалачку љубав у Кикинди, 1855. године, у вароши у којој је боравио пуну годину дана. Ту је заволео кћер Лазара Поповића, гостионичара „Код белог крста“, Милу —Јулијану (Емилијану), која ће оставити трага у његовој поезији и у сликарству „Девојка у плавом”. Мила се 1857. удала за глумца Ђурку Рајковића; с њим је као глумица била члан СНП у Н. Саду, потом Народног позор, у Београду ( 1916).
Друга његова љубав се појавила 1861. године. Жени се Христином, Тином, кћерком учитеља Симе Поповића из Пожаревца. Зиму проводи у Бечу са женом, где наставља сликарске студије. То је био очев свадбени дар. Нова љубавна радост га обузима, пева песме „Поток жубори“, „Кроз поноћ“, „Љубав“. Пише приповетке. Ове две љубави су трајно записане поетским портретима, у стиховима песама „Мила” и „Љубав”. У сликарству, ове две љубави су овековечене портретима „Девојка у плавом” и Девојка с распуштеном косом”.
Читање поезије:
МИЛА
„Вина, Мило!” — орило се
Док je Мила овде била,
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости,
Што имаше добри гости,
То код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Из Милиних руку мали’,
—ма се расто бела света—
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали.
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи.
Ко да игра? ко да пева?
Ко да жедни? ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
Ал’ за Милом срце тужи!
Теорин, 1856. г.
ЉУБАВ
//из циклуса — песма 6, 13, 14. од испеваних 18, 1862. године//
6.
Често те у сну снивам,
Моја љубави!
Често те тако виђам,
Цвете убави.
Па грлим небо плаво
Грлим, уздишем;
А љубим сунце јарко,
Љубим, издишем.
Ал’ ево зора свиће
И ево прође сан,
Ал’ тебе нема, нема —
Нема да сване дан!
13.
Јеси ли чула, душо,
Да поноћ уздише,
Кад јој на црним груд’ма
Звезду ранише?
Јеси ли вид’ла, сунце,
Где славуј умире
Када му вихор белу
Ружу раздире ...
Онда ћеш знати, чедо,
Вероват, рају мој!
Како је срцу моме,
Души рањеној! ...
14.
Жубор вода шљунком тече,
Хуји шумица,
на небу звезда трепти
Звезда Даница.
Срце моје игра, бије,
Све се превија —
Чини ми се, моја душо,
Да је Србија!
А од оне звезде сјајне
Чиниш ми се ти,
Пак бих ишо — ишао бих
Звезде љубити! ...
1862
[ *. ]
ЧАК НИ НАЈБОЉА ХАРМОНИКА НЕ МОЖЕ СПАСИТИ НЕСРЕЋНОГ ЧОВЕКА/// Занимљива песма за слушање тонова помешаних осећања, судбине, ратних зона, немилих догађаја и сете; дилема о напуштању роднине… Контрастирање лепоте у свим архитектоникама животних доба… Занимљиви ликови, стари инструменти на којима се оцртавају боре старости; лица као маске свирача, руке…
[ *. ]
ОКРУЖЕНИ КЊИГАМА ПУНИ СМО СУМЊЕ КОЈА ИЗБИЈА ИЗ КЊИЖНОГ БЛОКА/// Боривоје Бора Везмар отвара књигу поезије „Зидови и писмо” песмом о судбини писца, не доводећи у питање саму књигу као медиј, или је на крају и отписује (књигу) у корист записа паметних телефона, или рецитовања — што значи, носићемо своје песме као лирско памћење. Иако је песма удаљена и тек је у садржају на 43. страни, концептуално се појављује као прологомена.
У поговору књиге Надежда Пурић Јовановић скреће пажњу на песме које директно говоре о питањима поезије — „Антипоема”, „Вредновање”, „Мој коректни вршњак”, „С књигама песника страсне мере”… Критички став песника је згуснут у стиховима, од разних сразмера, а маргине су остављене раскошном простору, да се могу уписати сва додатна опажања читалаца, а могу — као чистина,,, значити ћутњу. Пре него што одложим књигу још једном је читам, или неке делове… Да сам антологичар ову песму бих одабрао:
Боривоје Везмар, „Зидови и писмо”, Београд, стр. 9.
KOSOVSKOM
Idući Kosovskom
otvaraju se ogledala bez odraza
slike pronose snove polusene mačijih lica mesečinaste odsjaje
manastirima Krka Peć Pakra Šišatovac
Taš kosturnica bazen koncert na otvorenom
park porta sentiment koji gazi po groblju
nesećanja
pod slapovima im izranjaju još bujne i meke dojke
a na ulice utiskuju krstove i verige
tatue od zlata i svetlosti
nevinost mleka koje se rasipa po pločniku
hrani razgrađeno blato
U krugu Pantokratora
belina haljina ne prlja lice
otisnuto u vetar
Govornik izrasta iz plamena
zaboravljenih predaka
zapaljivi dah prolazi kroza me
i njegov glas kroz spaljeni zid
pepeo i kreč
Žive biste staraca zakrvavljenih košulja
rukopolažu vence
u grobnice
sa zvezdama od mesinga
[ *. ]
РУКА УМЕТНИКА ОЛОВКОМ БЕЛЕЖИ ИСТОРИЈУ ЛИЦА/// Било је то 2007. године. Миливоје Богосављевић, академски вајар и сликар, урадио је већи број портрета пријатеља и познатих личности. Тако су настали портрети: Патријарха Павла, Радосава Рац Мајдевца, Милорада Вукановића Мишела, Малише Станојевића, Душана Тешића… https://www.facebook.com/pg/Milivoje-Bogosavljevic-1565207787052752/photos/?ref=page_internal
Међу портретима је и ово бележење историје лица, оловком, призор средовечности, артефакт — прилог биографији књижевника…
[ *. ]
ГОВОР ПОЕЗИЈЕ — ЗА РАДНИЧКУ КЛАСУ И СТУДЕНТЕ/// С јесени 1969. године у Студентском граду, Душан Говедарица је окупио песнике, међу којима су били Радослав Братић, Манојле Гавриловић, Милисав Крсмановић, Малиша Станојевић, Радиша Благојевић и др… који су своје стихове читали у разним приликама, јер су у окриљу КУД „Шпанац” рецитатори говорили стихове наших и страних песника, понајвише: Лорку, Јесењина, Е. А. Поа, Галчињског, Мајаковског, Превера… а од наших песника Б. Миљковића, М. Црњанског, В. П. Диса, Р. Драинца… Своје стихове су говорили и читали М. Витезовић, М. Бећковић, Б. Петровић, А. Секулић… Једном приликом, као „Генерација 69” наступали смо и читали своју поезију у хали фабрике трактора ИМТ, за време радничке паузе. У огромној хали, стајали смо на платформи, која је била подигнута већом дизалицом изнад глава слушалаца. Програм се одигравао за време радничког одмора. Радници су користили паузу за цигарету, да у фабричком ресторану узму топли оброк, неки су пролазили без посебног интересовања, али у сваком тренутку, док је трајао програм, стотину њих је слушало стихове и с времена на време аплаудирало. Кад се завршила представа, платформа је спуштена, а радници су се разишли. Необично, зар не… Читање поезије је било веома популарно. Тако сам се нашао у друштву песника који су у „Студењаку” говорили/ читали своје песме: Радомир Андрић, Драгомир Брајковић, Адам Пуслојић, Срба Игњатовић…
[ *. ]
БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН БЕОГРАД И КАФАНА „КОЛАРАЦ”/// Прошла је једна деценија од тада…За овим столом седе (с лева на десно): Радосав Рац Мајдевац, професор и народни уметник; Ненад Ј. Ристић, магистар театрологије и Уредник РТС „Ово је Србија”; др Малиша Станојевић, песник и књижевни историчар; Душан Тешић Лужански, публициста и новинар „Политике”, Темплар; Миливоје Богосављевић, магистар, академски вајар и сликар. Право пријатељство… озбиљне теме, шаљиви разговори, права боемија… под црним шеширима, Темплар под беретком, а магистар— „магистре, јави се магистре (одазивање на позив моб. тел.), непрестано без капе и с цигаретом, с погледом даље од самог стола… Било је то време кад се дуго, пријатељски, разговарало. Тада нам се придружио Слободан Стојадиновић Чуде, политиколог, песник, покретач и главни уредник „часописа за причу и приче о причама“ „Прича“ (редакција је била за суседним столом, уз присуство Славољуба Марковића, приповедача и уредника часописа „Прича”).
[ *. ]
СЕЛО И МОДА — КАО СВЕТ И МОДА/// Половином 20. века, 50-их година, код становништва Раче и околних села, видна је промена у одевним предметима. У моди је код сељана ношење шешира, различите врсте, како по изгледу тако и по материјалу од кога су направљени, са већим и мањим ободима… Нови живот и приближавање граду видљиви су у изразу, који показују карактер еманципованих људи. Утицај су, у сваком погледу, имали: Варош Лапово, Свилајнац, Смед. Паланка, Топола, Крагујевац, а и Београд није био далеко да се возом од Марковца брзо стигне у велики град. Тек неколицина на глави има качкет, или шајкачу. У групном портрету само је један с наочарима. Зачешљане главе и шешири, довољно да ови мушкарци покажу природну лепоту, а одећа им је сељачка: брич панталоне, кошуља, плетени прслук, по који сако, кравата и грађени опанци. Зар не видите да су ови људи насмејани и, наречено, задовољни???
[ *. ]
РАЗГЛЕДНИЦА. РАЧА КРАГУЈЕВАЧКА НЕКАДА/// Изглед варошице 60-их година, изглед кога се данас мало ко сећа и који припада историји варошице. Зграда хана је била девастирана још у то време, као и читав низ ниских кућа. У централном делу фотографије је улица којом се иде у Цркву Светих апостола Петра и Павла. Као и главна улица и овај део варошице био је калдрмисан, с једним малим платоом, где је била импровизована „женска пијаца”. Временом се овај изглед мењао, тако да је уместо хана празнина, уместо украшеног простора, где су биле ниске куће, налази се бензинска пумпа. Овај амбијент варошице заслужује хронику, или бар једну причу, која би овај део обележила као културолошко језгро, јер је у близини била школа, кафана „Европа”, гвожђара... С друге стране улице биле су занатске радње, трговачка радња „Шумадија” и,,,
[ *. ]
ПОТПИС НА ПОХАЂАЊЕ ЖИВОТА/// Прве године, девете деценије прошлог века имао сам тежак задатак да напишем In memoriam,професору који је с пажњом пратио мој рад, младалачку поезију, кратке приче и приказе књига. Из даљине сећања, 30 година од тада, ишчитавам текст https://www.artetekst.rs/…/296-potpis-na-pohadjanje-zivota-…. Тоде Чолак (1931-1990) је био редовни професор на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Предавао је хрватску књижевност, а у исто време, као уредник омладинске ревије „Венац” (Горњи Милановац) био је посвећен стваралаштву младих песника. Подстицао је младе да читају, али и пишу поезију. Откривао је таленте и прикупљао песме младих стваралаца. Одабаране циклусе песама објављивао је са фотографијом аутора.
Сачинио је и штампао десет антологија поезије, од којих су му најзначајније: „Искрене песме” (љубавна поезија), „Векова тамних нежности” (родољубива поезија), „Међу јавом и међ сном” (мисаона поезија), „Никад више … (елегије), „Безданој беди краја нема” (социјална поезија)…
Антологију „Лелечу звона дечанска” (Лирско говорење југословенских песника о Косову) објавио је 1989. године. Било је то његово последње дело, у коме ће, у предговору, објавити многе детаље о свом животу. Показаће се да је то једна драгоцена и необична аутобиографија. У моментима стваралаштва Чолак је користио писаћу машину, а око њега је било много књига, рукописа, фотографија, папира за куцање и згужваних листова. Та слика је већ припадала прошлости, када сам једног дана (1990) кренуо у посету и затекао изнемоглог професора у болничкој соби, у којој је владао језиви мир. Од звукова се чуло само шкрипање прозора који се клатио од удара ветра… вероватно су се испод окана љуљале гране високих платана, али од осећања немоћи то се није примећивало… Разговор није трајао дуго. Кад сам излазио, окренух се… на његовом лицу лебдео је загонетни осмех… !?
Антологија „Лелечу звона дечанска”, Београд, 1989.
Малиша Станојевић
СЛОВО О ПОЉУ БОЖУРА
Ратник одлази у тишину моћне васионе
Док вињета неба као звоно дрхти
И кап крви претвара се у цвет
Нечујно бруј златоустих пчела
Трага за космополитским мирисом
У даљине и просторе птице
Отвара рану свилених нити -
Белих ружа
Над великим оком неба
Дете у времену се буди
Надиру муке и јад
Коњаник у галопу хита
Ка хоризонту
Претворен у сенку
Постаје божур
Косовском равницом пукао видик
Витлају ветрови
Креће се велика сеоба
Голгота цвета
Постаје поље божура
[ *. ]
ЗАВИЧАЈ — ШУМАДИЈА— ДОЊА ЛЕПЕНИЦА— РАЧА/// Пре него што сам сазнао за остатак света, предели завичаја су пленили животворном лепотом моје зелене очи. У тој благости изградио сам своје емоције, љубав према природи, упознао сам небо и ветрове, срео сам многе људе… Као песник и књижевни историчар враћао сам се завичају, уграђујући у своју поезију и прозу пејзаже, догађаје и људе који су својим животом ушли у свет историјских личности и књижевних јунака. С групом аутора радио сам на објављивању књиге „Село Вучић у Шумадији”. Тај вредни подухват отргао је од заборава породичне лозе, слику живота на селу, хронику више векова трпељивог рада зиратне земље Шумадије. Завичај сам сагледавао као круг, као близину, поред Цариградског друма, као историјски и културни простор где су рођене и стасале знамените личности: вођа Првог српског устанка и оснивач модерне Србије Ђорђе Петровић Вожд Карађорђе, историчар Пантелија Панта Срећковић, војвода Павле Цукић, српски сатиричар Радоје Домановић, професор академик Војислав Ђурић, класични филолог Миодраг Стојановић… Овде су долазили и својим радом подизали вредности Раче и околине: песник Милорад Петровић Сељанчица, песник и сликар Ђура Јакшић, песник Драгољуб Филиповић, књижевник академик Антоније Исаковић… и многи други посленици у образовању и култури…
Неко ми је рекао становиште Гетеово о здрављу разума и ситним тегобама; то јесте, ако је могуће, преспавати ноћ-две тамо где је било окриље детињства; и све се обрише. Поводљив умом тог генија, па макар да то он није говорио/ писао, понекад дођем с том намером у завичај. То говоре и завршни стихови песме „Антерија”:
Лежим тако и ћутим
Неко ме антеријом покри
Са сјајем дугмади
Ушивеним гајтанима од свиле мрака
Слушам гласове људи Мелодије птица
Стојим на висоравни у тишини јесени
Високо лети лагано обучен зачешљани ветар
Зраци сунца падају на длан стакла прозора
Одразима сакупљача плодова дрена
Радости живота Смех Руменила лица Дан
[ *. ]
МОЛИТВА (МОЖЕ БИТИ НОВЕ ЕПОХЕ)/// Сетих се априла 2013. године и Поетске вечери у Удружењу књижевника Србије, посвећенe Булату Окуџави и његовој песми „Молитва”. Звучало је фантастично (Бошко Сувајџић, гитара, Мина Ђурић, хармоника : Молитва Франсоа Вијону; Милош Добрић, хармоника, Јовица Миљковић, гитара: Дежурный по апрелю; Хор слависта пева(о) (је) руске традиционалне песме: Грузинская песня, Ой, то не вечер, Коробейники). Бошко је читао једну своју поему, а ја сам из рукописа читао песму „Разговарамо гледајући стубе”. Тада сам представио студију: „Поетско сећање и стваралачка фантазија Булата Окуџаве у посвети Франсoа Вијону” https://www.artetekst.rs/…/301-poetsko-secanje-i-stvaralack…. Прочитајте песму коју сам приредио са алтернативним преводима стихова у [ ]:
Булат Окуџава
МОЛИТВА ЗА ФРАНСОА ВИЈОНА
Док Земља још се креће и постоји њен сјај,
[окреће] [док је још светло]
оно што неко нема, Ти му то, Господе дај!
[Господе, дај ти свакоме оно чега нема ]
Мудроме подај главу, плашљивом коња – да крене,
[Мудроме дај главу, плашљивцу коња]
срећном даруј новац… И – не заборави на мене!
[дај сретном новац]
Док Земља још се врти - Господе, Твоја је власт
[Док се још Земља окреће]
ономе ко власти тежи, нек му буде сласт
[Дај похлепном да се наужива власти]
ко другоме не крати новца, нек предахну очи му снене!
[дај предах дарежљивом до краја дана]
Каину кајање даруј ... И - не заборави мене!
[Каину дај покајање]
Верујем у Твоју мудрост и свемоћи познајем сјај,
[Ја знам – ти све можеш и верујем у твоју мудрост]
као што убијен војник у вечни верује рај;
[Као што верује мртав војник да ће живети у Рају]
као што верује ухо у тихог Творца шум,
[Као што верује свако ухо твојим тихим речима]
ко човек што верује срцем, а дела му не схвата ум.
[Као што верујемо и ми сами без обзира шта чинили]
Господе, мој Боже, зеленооки мој,
док Земља још се врти и све то чудно је њој;
[Док се још Земља окреће а чудно је то и њој]
и док још времена има и ватре да је покрене,
[док је још времена и ватре]
свакоме понешто даруј ... И - не заборави мене!
[дај свакоме по мало]
[ *. ]
ВУДСТОК, ИЛИ АНГАЖОВАНА ПОЕЗИЈА ЗА МИР ПРОТИВ РАТА/// Крајем 1969. године у неком од тадашњих часописа, можда „Џубокс” магазину, прочитао сам текст о Вудстоку, са критичком нотом, која се углавном односила на сам догађај; блато, прљавштина сваке врсте, недостатак хране, воде и пића, огроман број младих у гомили која под јаком кишом, на мокрој земљи преживљава колапс. Они који су хтели да се извуку из ове библијске приче, који нису могли да поднесу зачарани круг јаког звука, мокру земљу и насумични секс, који на земљи нису проналазили слободу која им је наговештена, а небо није попуштало... били су заробљени и нису могли да се макну с места на коме су се налазили. Та слика је била попут реплике рата против кога се дигла побуна младости, само с другом димензијом и намерама... [како ли је тек у Вијетнаму питали су се многи]. А онда се небо отворило и високо плаветнило је повукло пређу космоса, отворио се музички ритам, жице су трепериле, а гласови певача су блажили већ описану слику прекобројних и маса се усковитлала, аплаузима узвиком, уздахом, занемаривањем укисељене атмосфере...
Појавили су се Кокер, Хендрикс, моја обожавана вришталица Џ. Џоплин... и други, сви од реда касније легенде... и једна мени омиљена лепа девојка, црне косе и моћног гласа, Jefferson Airplane - White Rabbit (Grace Slick, Woodstock, aug 17 1969)... и Џ. Баез, наравно, коју сам слушао на свим носачима звука; а на винилу у име правде, слободе и бунта, иглом грамофона направио кратере који крцкају и шуште, као сећање на Баез када је истински била гласно/говорник који позива на бунт, за човекову слободу, [рекао бих све до 90-их када се уплела у заврзламе балканског простора натопљеног крвљу, који није личио на онај рат из 60-их]...
Што се више удаљава од догађаја, то време брише блато, све /не/забележене невоље [масе] младости, а киша пере сва насумична догађања... Вудсток је постао средиште великог потреса и новонастали талас музичких збивања... захваљујући филму о овом концерту на пољани, који сам називао историјски, а мојим се саговорницима дизала коса на глави због инсистирања на историји, што често чиним; а сада се појављују као сведоци историјског догађаја без имало гадљивости према историји... исти писац, са пером у руци и писаћом машином од пре пола века, данас „пева” другу песму, причом која све објашњава, али не спомиње осовину смисла — протест против рата и шансу за мир, слободу живота...
Одакле смо кренули, а где смо стигли и зашто о Вудстоку разговарамо? ... ваљда само зато што обележавамо 50 година... колико сам пратио неуспешном организацијом концерта, као реплику оном из 1969. године, а о подизању гласа против рата, оружја и, наравно, погледа према човеку 21. века као да нема ништа... зато, само као стидљиво сећање, Хендрикс језиком качи жицу гитаре, звук пара плаветнило неба, као платно које је можда исто оно од кога су шивене хаљине, фармерице, гаће , чарапе... од кога су прављени рајсфершлуси металних гусеница, ципеле са шиљком и подигнутом петом, рајфови за косу [дужа од прописане и слободно пуштена, па докле падне]...
[ *. ]
КАПАК ДОЛЕ. ЧИТАЊЕ ПОЕЗИЈЕ/// Поезију ће сви читати. То долази отуда што многи данас пишу, а кад увиде да нису читани/ читаће своје стихове, те из ранијих, или новостечених навика вратиће се осведоченим песницима. Ми живимо време образованих људи, са реалним променама потенцијала друштва, сукцесивном селидбом у лични живот, који по теорији духа времена има значење доколице. У том амбијенту људи говоре доживљено и читано, тако да су врата поезије широм отворена. То је добар вид дескрипције лирског времена. Мада се за много тога реченог претпоставља да је poezis… то у ствари није. Пре би се могло рећи да су то покушаји поетскoг говора. Велика је заблуда оних који свој природни говор мењају у, назовимо, поетски, без лире, или каквог звука који се у песму претвара.
Мирољуб Марковић ми је мејлом послао речи Матејић Матеја: „Синовче, скини капу кад прођеш поред песме! Због ње се често песнику скида глава”. Поставља се питање, да ли је ономе ко се пера латио пала на ум озбиљност сусрета с песмом…
Кад је реч о маргини, може се рећи да су сви на маргини док их неко не изведе на главну магистралу уметности… Читан је онај ко је објављен, прошао критички суд, или је и без тог суда прихваћен. Сетимо се Диса. Скерлић га није уврстио у Историју српске књижевности. То није за љутњу, јер је то Скерлићева историја. Касније ће Дис бити незаобилазан, јер је реч о великом песнику. Не треба спутавати жељу нових покушаја огледања у писању, али не треба ни претеривати у повлађивању зарад не замерања, јер ће све изгледати гротескно. Други пријатељ пише смс-ом (новотарија модерне цивилизације) о сцени коју је затекао у једном нашем градићу. Кад је ушао у салу, где се очекује песничко вече, видео је неколико мушкараца и жена који седе за једним столом, на коме стрчи ваза с крупним цвећем, а тој декорацији припада и низ поређаних чаша с киселом водом. Мушкарци су имали на глави различите шешире, а један робусни лик са седом брадом истицао се величином згужваног обода црног шешира. Жене су, пак, имале разбарушене косе и машне; уредне, неке изразито истакнуте величином, у црној или црвеној боји. На питање шаљивог госта, која је то фолклорна група, неко се из те групе огласио речима: „Ми смо песници, ми смо на програму”. Изговорено је те вечери и неколико стихова, све остало је, у смс-у пише, било „наступање”. Одговарам пријатељу да ће се они можда временом развити, напредовати, можда ту има песничког зрневља… Јуче сам добио нови смс у коме ме пријатељ обавештава да су сви од реда објавили по, најмање, једну књигу и да себе сматрају песницима и песникињама. Одговарам, правдајући себе и свој оптимизам, чекајући новог Скерлића, да ће можда неко од њих имати судбину Диса. Знам да чекајући Скерлића и Диса стојимо на ветрометини песничких речи, уверен да јесте сада време читања поезије… Миљковићеве речи допиру до овог времена:
ПОЕЗИЈУ ЋЕ СВИ ПИСАТИ
Сан је давна и заборављена истина
коју више нико не уме да провери
сада туђина пева ко море и забринутост
исток је западно од запада лажно кретање је најбрже
сада певају мудрост и птице моје запуштене болести
цвет између пепела и мириса
они који одбијају да преживе љубав
и љубавници који враћају време уназад
врт чије мирисе земља не препознаје
и земља која остаје верна смрти
јер свет овај сунцу није једина брига
али једнога дана
тамо где је било срце стајаће сунце
и неће бити у људском говору таквих речи
којих ће се песма одрећи
поезију ће сви писати
истина ће присуствовати у свим речима
на местима где је песма најлепша
онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другама
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују
али:
хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој
ГРАФИТИ — ЈУЧЕ/ДАНАС — 2019/// Из трептаја фотоапарата и телефона [без шминке и чешља] — разнобојност, светлости града и белина зида. Мали корзо Кнез Михаиловом, испред САНУ(: с погледом све до Калемегдана; и портрет са сликом усидрене барке…
[ *. ]
СЕЋАЊЕ: ЈОВ/// Владимир Јовићевић Јов (1950-2011), био је истакнути српски афористичар. Завршио је студије Факултета политичких наука у Београду. Објавио је више књига афоризама. Заступљен је у више антологија афоризама. Добитник је престижних награда: за афоризме „Драгиша Кашиковић” и за сатиру „Радоје Домановић”. Маестрално је играо мали фудбал и шах. Задњу књигу коју је објавио насловио је „Знакови поред кревета”. Књига је настала од афоризама објављених у рубрици на „Мушкој страни” у листу „Политика”. Више деценија смо били пријатељи и сарадници у организацији ДОДАС-а. Тим поводом објавио је Интервју https://www.artetekst.rs/…/325-vladimir-jovicevic-jov-inter…. Мала илустрација — избор афоризама: Са браком нема шале, може да постане комедија. /Да ли је Гојина Нага Маја била удата?/ Лек који тражите можете пронаћи само у себи./ И венчани лист вене…
[ *. ]
СРЦЕ ОД ЗЛАТА (:Heart of gold/// Neil Young пева ову песму, свира уснену хармонику и гитару. Песму сам слушао небројено пута, ни сам не знам зашто. Ваљда због живота, рудара, осећања која не показујем, због времена које тече и не признајем да старим (а у песми се стари), набрајају се градови у којима сам био; у Холивуду и Редвуду свакако не, због непристајања на све ово што око нас кружи; спреман да туробно време доживљавам и опажам као ведрину… зашто да не… Нил Јанг у овој песми надмашује јако личним текстом и тешким мелодичним звуком… све мислим да ћу да му се отмем уколико га поново чујем… с неподношљивом лакоћом постојања (М. Кундере)… чудан спој; у односу на тешки звук који се на моје уши качи, као минђуша (иако у животу никада нисам носио ни један украс, осим сата – ако се мисли да механизам који мери време украшава моју руку)…
[ *. ]
ДЕВОЈАЧКО ПИСМО. О МАСТИЛУ И РУКОПИСУ/// Добротом Милорада И. Вукановића Мишела ( аутора ћириличне азбуке „Мишелица“ и још двадесетак азбука ћириличних фонтова наших савремених калиграфа рађених на порцеланским паноима - Стјепана Филекија, Александра Додога, Радомира Стевића Раса, Милоша Ћирића, Жељка Комасара, Ђорђа Живковића, Вукана Ћирића) полице мојих књига краси „Девојачко писмо”. Овај ликовни приказ ћириличног писма допунио је моје велико залагање и посвећеност неговању лепог писања. Од раних школских дана и све време рада писао сам мастилом и, могло би се рећи, правом колекцијом наливпера. Писао сам зеленим мастилом, а онда у службеној употреби црним мастилом. Међу лепим причама о писму је и ова: Милош Ћирић ( био је српски ликовни уметник и професор Универзитета уметности у Београду чије су области интересовања биле слободна графика, графичка идентификација, писмо, оглашавање, графика књиге, графичка анимација, просторна графика и хералдика — извор Википедија), поред других форми ћириличног писма урадио је и декоративно писмо посвећено женама и назвао га „Девојачко”. У колумни Вукан Ћирић ближе описује кратку историју о овом писму: „Ово изразито декоративно писмо посвећено је женама, према којима је гајио много више од „одушевљења“. Нарочито ми је занимљива идеја да писмо, као нешто што је пре свега утилитарно, постане средство изражавања емоција…Форма писма, иако наликује на скрипт по утиску, заправо је неки чудни инцијал, састављен од знакова чији се препознатљиви конвенционални облици препуштају распојасаном бујању. Стубови су направљени тако да подсећају на потезе шиљатог пера и увијају се пратећи несташне спиралне завијутке”. Мишел је, као врстан керамичар, креирао један аспект уметничког исказа... виђење скупине слова, ја сам написао песму са имагинацијом лика девојке која је исписала стих о љубави и животу...
[ *. ]
ПЕТАО ЗА „МЕСЕЦ У СЛАМЕНОМ ШЕШИРУ”/// Једна од седам илустрација. Аутор Радосав Рац Мајдевац, насловљена /од стихова који су у мотиву/ „Беле трешње сласти и… раскошног перја - петао”… Књигу сам формирао по саветима песника Стевана Раичковича, који ми је саветовао, читајући један мој ранији рукопис у „Просвети”, да је поезији коју пишем потребан ликовни садржај. Радосав Мајдевац, по оцени критичара и читалаца, постигао је хармонију односа, или сагласје с поезијом.
Објава је омаж пријатељу који је и у музици врстан уметник, савршеног гласа.
[ *. ]
ИЛУСТРАЦИЈА ЗА „МЕСЕЦ У СЛАМЕНОМ ШЕШИРУ”/// По завршетку бомбардовања 1999. године објавио сам књигу песама „Месец у сламеном шеширу”. Промоција је била у возу „Романтика” и у свечаној сали Карловачке гимназије, у 13 часова. У то време забрујала су звона карловачких цркава. Кад се завршила милозвучна звоњава Радосав Мајдевац је почео читати стихове књиге, коју је илустровао ликовностима стварајући нову лирску линију. Циклус стихова је преточен у композицију сложених и поновљених мотива. Мајдевац је посебну пажњу посветио песми „ Књига ће бити уништена”/„Il libro sarà distrutto” (1996. година за италијански часопис „La Valissa” песму је превео Драган Мраовић). Стихови песме:
Лебдиш над плочником и покушаваш
Да приземљиш своју пролазност
Ненаписану књигу не показујеш
Носиш је испод мозга скривену у мраку
И кад отвориш очи
Испод корица тече прича
Детињство у времену
Твоја је будућност
Постављају те као мету
И чангрљају украсним кашикама
Док стојиш спреман
А на екрану сисате куварице
Мешају пасуљ у казанима
И праве ТВ прилог о несташици конзерви
Ти и даље ствараш ненаписану књигу
И одлазиш у прошлост
Траг да нађеш и да успоставиш трајање
Као да вечност улази у премало срце
Стојиш и чекаш егзекуцију тишине
То страшно оружје невидљиво те убија
Изнад гнезда птице не кружи грабљивица
А ипак ухваћен си у свилене конце
Тог часа најлепши си
Одлазиш
Ка хоризонту
Остављајући за собом заборав
Прелиставају се сви ликови које си имао
Фигуре у покрету
И сенка титра и зри
Књига ће бити уништена
Сутра
А кад је то
[ *. ]
ПОСТЕР ЗА МИЛЕВУ. ЛЕГЕНДАРНА СЕКРЕТАРИЦА/// Више деценија на Катедри за српску књижевност и језик радила је секретарица Милева. Ово је фотографија из времена када је Милева била професор у родној Лици. Новине су писале да је Дабар, крај Оточца (Лички Дабар како га многи називају), место у којем живи и ради Милева Чутурило, професор књижевности. Најмлађи посланик Савезне народне скупштине Југославије. Из веће репортаже, илустроване фотографијама, сазнајемо да је имала сусрет с Титом и Јованком, да је седела у посланичкој клупи са својим професором Велибором Глигорићем… Фотографија је објављена на насловници новина 4. јуна 1967. године. После Личког Дабра и рада у школи, Милева је постављена за секретарицу Катедре за југословенске књижевности и српскохрватски језик (од 1995. године Катедра за српску књижевност и језик) Филолошког факултета Универзитета у Београду. Прелиставајући периодику, при изради једног рада о женама писцима, наишао сам на репортажу о Милеви. После много опирања, тек пре неку годину пристала је да ми копира новински текст. То је то, Милева…
[ *. ]
РАСПРАВА О УМЕТНОСТИ У РОМАНУ „УЗАЛУДНА ЛЕПОТА” РАНКА КРСТАЈИЋА/// У „Славија позориште”, 20. маја, говорио сам о роману „Узалудна лепота”, у издању Српске књижевне задруге, указујући на богатство стваралаштва Ранка Крстајића, песника, прозаисте и сликара.
Комплексно и с великом пажњом композиционо уређено, приповедање у роману „Узалудна лепота” јесте уланчана схема структуре прозе, која се бави суштином уметности и естетике.
Ово дефинисање намеће се, пре свега, због сложености Крстајићевих прозних фрагмената, који се смењују и измичу познатим теоријама о настанку књижевног дела, а у исти мах се учвршћују постулатима романа као жанра.
Могло би се помислити да је писац Крстајић извео композицију ове прозе до романескне форме природним путем особеног дара уметничког стварања, као што су романе класичне уметности писали стари мајстори пера. Може се и тако прихватити ово дело. Међутим, пре би се могло рећи да је Крстајић, као врстан познавалац књижевности, српског језика, сликарства, филозофије … роман „Узалудна лепота” довољно удаљио од познатих композиционих решења, стварањем форме овладавања приповедања и функционисања ликова, те и пишчевих записа који су пропратни, а у дубокој вези с темама и мотивима романа, [орто]графијом текста издвојени, исписани курзивом, као стилско ојачање путем графостилеме. У тим деловима писац лирском прозом износи своја промишљања и емоције, као обожење ситуација које су се дубоко урезале у памћење:
Ранко Крстајић говори/ пише:
У дубокој празнини ноћи ослушкујем у даљини звиждуке возова и гледам како тама претвара прозоре купеа у црна огледала у којима месец црта призоре из мог детињства. Знам да сам будан, иако ми се чини да сањам…
или,
И као да ни време више не постоји, јер немам више чиме да га мерим. Тамо где смо некада били, да ли је остала наша сенка, аура, сенка сенке, или било какав траг? Где је сада моја љубав? Где је сада то што ме је она волела?
или,
Не знам. И не желим да знам. Јер ја нисам више ја, нити је воз више воз, нити постоји пут. Ја сам само Црна рупа у коју брзином светлости јури све то, према крају и почетку свих путева који се завршавају и почињу само у Божјем памћењу… И добро ми је. И добро ми јееееееееее...
Роман „Узалудна лепота” је промишљена хроника, можда детерминисани текст, који је дубоко ушао у проблематику стваралаштва уметности, а у исто време то је расправа о лепом, можда са премисом Кантових погледа о лепом и узвишеном, јер сви јунаци овог романа су у фокусу лепоте, или се њоме баве; припадају лепом свету, у сталним променама које догађаји и људи креирају, својим деловањима, али и околностима које социолошко-културолошки утичу, у наизглед суровим интелектуалним пражњењима наговештеног стваралаштва и креирања погледа на свет, који се мења и у коме важну улогу игра време — поред почетног ентузијазма са извориштем у младости, као у огледалу приказују се призори краја, у овом роману доведени до апсурда… како насловом и сталним враћањем истом, на директан или асоцијативни начин Крстајић осликава, тражећи одговоре на питања које постављају јунаци овог романа, а који немају завршени разговор, нити имају до краја изведену мисао. Расправе се настављају као што се настављају догађаји у времену, живота и романа, не двојећи се, не излазећи из зачараног круга, који од све цивилизације укључује воз, вагоне, композицију, кретање, стајање, отварање и затварање прозора, уласке и изласке из кадрова, као на платнима сликара, лаким потезима, крокијима, док наративни систем покреће говор, каткад оптерећен темама покренутих ненадано, без правог разлога, што се код Крстајића манифестује наративном структуром са реминисценцијама и дигресијама.
Ранко Крстајић, по узорима реалног живота, креира књижевне јунаке, дајући им карактерни принцип: на оне који уметност стварају, на оне које уметност занима и често се упуштају у разговор о њој, поготову о књижевности и сликарству, и на оне који су у улози критичара и колекционара. Стиче се утисак да је Крстајић у свим ликовима уградио своје виђење, у сва ова три угла гледања и да је у призорима наратора метафорично један лик, једна интелектуална појава, једна имагинарна личност, поистовећена са аутобиографијом писца, или само привид да је то тако…
После расправе о љубави, у 5. одељку романа је расправа о лепоти. О овој теми говори више ликова. Крстајић, као и у расправи о љубави допушта исказе који немају утемељење, али су изазовни за расправу. По том принципу се издвајају коментари по којима је лепота „оно што се осећа у срцу, и у души”, од ње се бежи „у лепоту порока”, она, лепота, „не припада никоме” и како би то рекао један од ликова романа Макс, Лепота (је) увек сама и неиспуњена и сама себи довољна, али узалудна”... Лепота нас надилази, говори Макс, и ми „напросто не можемо да је видимо, да осетимо, да доживимо, јер нисмо способни за то. Ту лепоту Макс назива узалудном, мада она ни тада није узалудна, али ми то не знамо”.
Маријета поставља питања: „Да ли постоји лепота изван овог света? Да ли постоји музика изван слуха?
Одговоре ће дати Критичар, који има своје, може се рећи не припремљено, али изречено необично мишљење и Вебер, књижевни лик, који се позива на Платона, Хјума, Канта.
У даљем току романа расправе добијају на значају испреплетаности догађаја у којима учествује Колекционар, који има своје разлоге бављења овим послом, али који, извесно, има за циљ да прикупи што више уметничких дела. Фрагменти разговора у којима учествује овај књижевни лик покреће разговоре о материјалној страни у уметности.
У расплету, Ранко Крстајић своди приповедање паралелизмом према почетку романа, приказом књижевних јунака по природном следу, дескрипцијама у сценама краја, или прилаза крају животу. Стриц, познати сликар, у чијем се атељеу често расправљало о уметности, и на друге животне теме, нарушеног је здравља. Од њега наратор сазнаје појединости о Маријети, Максу, Критичару, Колекционару, Веберу и новом господину Веберу (министру културе) за кога се удала Нађа, Видаку који је успео у Њујорку (слике му се продају и веома су скупе) и који је отишао у неки манастир да слика фреске.
Наравно, Леона, као оличење лепоте појавиће се у фокусу пишчевих опсервација и чиниће окосницу изградње метафоре о животу и лепоти. Описи Леоне, у извесном смислу чине очекивану слику краја, јер лепота остаје као сфрагида, као знак који писац удара на своје дело; сећање и оно што је било лепо у животу, до краја је лепо. Крстајић приказује амбијент у коме се налази Леона… болница, балкон на коме седи, плетена наслоњача, књига коју држи и не чита је, не одговара на поздраве, јер „у њеном свету ја нисам ни постојао”, рећи ће наратор. У таквој лепоти, постоји нешто демонско: „Била је то нека чудна, узалудна лепота која не оплемењује, не уздиже, која ником није потребна. Али с друге стране, опет, није било тако, јер ја сам и даље уживао да је гледам иако ми због нечег било жао. Да, она је била жртва своје лепоте”. Изглед Леоне је са много детаља, сликарским оком уочених линија и боја… сведено на изглед сфинге и усамљеност старог огледала.
Растанак са Леоном.
Наратор:
„Нисам желео да кварим ту предивну слику заласка сунца у Леониној коси. Знао сам да од овог сусрета нећу бити исти човек, да ће ме свуда пратити та лепота и да ћу се увек питати: да ли постоји узалудна лепота, и коме је она намењена?”
[ *. ]
НАРЦИС И АРТЕФАКТА ПРИЗОРА МЛАДОСТИ/// Разгледање црно-беле фотографије и њена трансформација. Померене линије - ликовна визуелност у бојама које су могле чинити овај призор. Релација::: 1973. година, и 2018. година — ново читање лица…
[ *. ]
ПЕСМА У ПРОЗИ (без наслова) ОТВАРА АЛЕГОРИЈСКО-ПОЕТСКИ РОМАН „ОСЕНО ДРВО ЖИВОТА”/// Песму у прози сам написао 1996. године. Вреди покушаја да се прочита у једном даху. Нема великих слова и знакова интерпункције. Ухватите ваздух, кад затреба, и направите паузу као да је ток мисли непрестани звук, музика личног ритма…
ова гозба речи претвара се у реку да као и вода тече ка истоку ка извору и видим како прилазиш мојој књизи и отвараш корице без куцања јер небо се отвара с прахом твојим у васиони те јак звук под тим стакленим звоном као миомирис белог љиљана открива твој лик и та тишина изражена у двостиху брзописца ево овде се умножава у мислима и безмала мудрост у оку јесени и патањи старца за кафанским столом где млади лепи Јесењин ружи свој изглед у крви зри Лорка а ветрови шибају одлутале душе пријатеља које никада нисмо срели а њихове речи су зашле у ово наше мало време боравка међу белим багремовима где спомињем твоје завежљаје и слику упорног калемара што дуд и лозу сади и кад се прими одвојиће ластар од корена и на једној страни родиће бели дуд а на другој црвени грозд и на оној сунчаној страни седиш као гост и сладиш се измшљеним плодовима јер нисмо стигли да искажемо стих с којим се одлази у вечност или заборав а ми смо опет ту
еКЊИГА::: https://www.artetekst.rs/…/273-oseno-drvo-zivota-alegorijsk…
ЛЕПОТА ПРЕ И ПОСЛЕ СВЕГА///
ЈЕДНО ВИЂЕЊЕ ИГРЕ/ ПЛЕСА/// По избору Бране Мићића, у славу дружења од скоро пола века. Слушали смо Арсена, а игра је игра...
[ *. ]