[ *. ]

„ПУТ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ” [ДРУГО ИЗДАЊЕ 2021/// СКЗ, Београд,  је обновила издање књиге „Пут српске књижевности” Јована Деретића. Прво издање је објављено 1996. године. Тада сам објавио приказ књиге у часопису „Књижевност и језик” — [можда је] вредно  прочитати …

JOBАН ДЕРЕТИЋ, „Пут српске књижевности (идентитет, границе, тежње)”, Београд, Српска књижевна задруга, 1996, 343 стр.

У најновијој књизи „Пут српске књижевности”, једног од наших најугледнијих књижевних историчара Јована Деретића, налази се неколико обимних студија које на особен начин дају одговор на питање шта је то српска књижевност. Овом књигом не само да су отворена нека врло значајна питања која се тичу српске књижевности и њене историје, већ су културној и стручној јавности приближене теме које су се у прошлости наметале, или су сада актуелне, и које непрестано побуђују пажњу по својој важности и интересовању, како код стручњака, тако и код свих оних које интересује српска књижевност и њен развој, од својих почетака до данашњих дана у контексту судара са другим књижевностима, упливима, утицајима, границама и идентитетом.

Насловом књиге аутор се јасно опредељује за синтагму „пут српске књижевности” са комплексним мноштвом и глобалним решењем, да расправама са врло занимљивим поставкама разреши загонетку која се често поставља у вези са инертним приступом, да је код оваквих истраживања реч о путевима српске књижевности. На известан начин ова књига разрешава, или, пак, поставља теме које се намећу књижевним историчарима, а са искуством писаца „Историје српске књижевности” која се први пут појавила 1983. године, а недавно је (1996) штампана у свом другом издању. Како је и у предговору назначено, књига „Пут српске књижевности” може представљати увод у историју српске књижевности, али и другом, важнијом, страном да отвори „могућност другачијег научног истраживања проблема националне књижевности, различитог од књижевне историје”.

Садржај књиге чине четири целине: „Национална књижевност и језик” (стр. 55-92), „Књижевна националност” (стр. 95-182), „У токовима историје” (стр. 185-240), „Ми и други” (стр. 243-344), као и увод који се бави питањем шта је то национална књижевност (стр. 15-51). Садржај књиге је опремљен предговором и белешком о писцу, а свака од наведених целина подељена је на више делова који су ближе одређени поднасловима.

У свом уводном излагању са основном премисом да „живимо у времену националних књижевности” Јован Деретић се враћа у врло давна времена да пронађе појаву књиге и корене књижевности, како би се прегледом развоја усмене, а потом писане књижевности, у оквирима светске књижевности приближио заједници која у модерним временима постаје нација. Национална књижевност у савременим условима, у извесном смислу, постаје доминантна, али посве зависна и од других књижевности. Као таква, са својим специфичностима и развојем, национална књижевност се вреднује зависно од важности која јој се придаје у контексту светске књижевности. Ова уводна студија која се бави индивидуалностима националних литература, илустрована је многим примерима, од најстаријих епоха, па до савремене књижевности, појавама у књижевним раздобљима, мишљењима теоретичара и писаца.

У првом делу, „Национална књижевност и језик”, поднасловима „Српска књижевност у огледалу своје историје” и „Филолошки и национални појам књижевности” са универзалног и појмовног становишта аутор се приближава расправи која се непосредно тиче питања српске књижевности, пре свега бавећи се проблемима историје националне књижевности и односом историчара књижевности. Наравно, као и у вези са сваком литературом и овде се поставља питање шта је то српска књижевност? То питање се непосредно везује за проблематику стварања историје српске књижевности, тј. књижевноисторијске систематизације. Преглед писаца историје српске књижевности дат је од свог почетка , од доба Доситеја и Вука, са свим значајним историчарима књижевности, било да су имали парцијални приступ или им је предмет била цела српска књижевност: Павле Соларић, Лазар Бојић, Ђорђе Магарашевић, П. Ј. Шафарик, Јован Суботић, Јован Ристић, Стојан Новаковић, Ватрослав Јагић, Јован Скерлић, Павле Поповић, као и писци књижевноисторијских синтеза или прегледа готово свих главних одсека српске књижевности од средњег века до данас - Видо Латковић, Милан Кашанин, Ђорђе Трифуновић, Димитрије Богдановић, Милорад Павић, Миодраг Поповић, Велибор Глигорић, Предраг Палавестра, Милош И. Бандић и др.

Да су лингвистичке границе једине природне границе међу књижевностима то је сасвим тачно, али у случају српске књижевности ово правило се не потврђује. Ово питање се можда први пут на овакав начин поставља, али оно је у контексту српске књижевности данас од важности, имајући у виду особености филолошког и националног појма књижевности. Ова студија се бави проблемом формуле „један језик - једна књижевност” и изузецима међу којима су свакако језици као енглески, шпански, португалски, француски... На једном језику ствара се једна или више књижевности,                                  а насупрот томе има и таквих примера кад у једној књижевности имамо употребу два сасвим различита језика - и као диглосију - када се једна књижевност ствара на две варијанте истог језика. Језик којим се данас пише српска књижевност у најскорија времена одражава сложена стања јер, како аутор закључује, осим Срба и Хрвата појављују се и други нови индивидуалитети с претензијом на националну самобитност.

У другом делу, „Књижевна националност”, пре свега под насловом „Српска књижевна индивидуалност”, како по специфичностима, тако и по историјским развојем ситуација на овим просторима расправља се о самосталном деловању, али и о подухватима који упућују ка пројекту југословенске књижевности. Но, у подужој расправи, теоретским поставкама и истраживањима спецификума одређеним књижевности које су се оформиле, Деретић жели да подстакне пручавање које би резултирало јасној дефиницији књижевне индивидуалност, а самим тим и српске књижевне индивидуалности. Веома је занимљиво опажање које осветљава развој мађарске књижевности, која у прво време због индивидуалног става писаца, који су самосталним прилазима стваралаштву били ван колективитета, није имала свој идентитет. Појавом Бешењеија и Казинција Мађарска тек с њима постаје свесна своје књижевне прошлости, а ранија књижевност постаје њена жива традиција. У овој студији опширније и са већом амбицијом описано је настајање старословенске књижевности у форми националне установе. У овом одељку, вештином писца историје, побројане су и изведене на ниво научног све важније тачке ослонца, од стварања српске књижевности као целине, па све до периода 19. и 20. века, када српску књижевност прати осећање југословенског заједништва.

„Словинство” као књижевна националност јесте студија која ближе објашњава историјске и политичке прилике и околности под којима се књижевност појављивала у овом или оном облику, као заједништво или као индивидуалност нација. Овде се у сваком погледу реалним расуђивањем намеће читав низ комплексних питања, којима се, пре свега, покрећу механизми проучавања српске књижевности, али и односи с другим књижевностима, тј. са народима истога језика. Тако се овде, преко „словинства”, за које Деретић извесно мисли да је југословенство пре југословенства и дубровачке традиције прави пројекат југословенске књижевности. Ово комплексно питање приказано је, без изузетака, концизно и свестрано. Поред историјских чињеница везаних за интеграционе системе стварања југословенске државе, политике, књижевности, па и нације, ова студија неминовно се бави и дезинтеграцијом те исте државе и поновним успостављањем индивидуалних књижевности.

Трећи део, „У токовима историје”, садржи две студијеј „Специфичности развитака” и „Књижевни путници”. Питање развоја српске књижевности се увек изнова поставља и то су до сада углавном чинили сви писци историје књижевности. Поред сврставања српске књижевности у групу оних књижевности која се одликује дисконтинуираним развитком, овде се разматра померање српске књижевности ка западноевропској заједници литература. Поред историјског прегледа о развитку српске књижевности и у различитим приступима, пре свега Скерлића, ова студија нам ближе на научној и стручној основи указује на специфичности уласка у круг књижевности европског Запада, одвајањем од своје раније традиције, како у погледу употребе језика којим се служила, тако и излазак из окриља византијске културе. Ова студија на известан начин чини оглед о процесу не само развитка, него и настајања нове књижевности прихватањем европских модела, али тек пошто је „усмено стваралаштво прихваћено као права, и то врхунска књижевност, као наша национална класика”...

Запажено место у овом одељку посвећено је књижевним путницима. Деретић скреће пажњу на појаву да су у нашој књижевности највећи и најтрајнији утицај оставили писци путници. Понајвише простора посвећено је Доситеју, Вуку и Црњанском, али и другим писцима. Српска књижевност према овим истраживањима показује велику отвореност према свету. Ова студија је од значаја, јер разложно и систематски упућује на књижевне везе преко стваралаца који као књижевни путници учествују, како у књижевном и културном развоју код нас, тако и у оквирима светске културе. Ти међусобни утицаји не огледају се само у прихватању готових модела, већ се инкорпорирају у системе вредновања, тако да су нам други помогли да схватимо своје вредности, што је неспорно био случај са српском народном песмом.

Четврти део, „Ми и други”, сачињен је од три студије: „Народ као исходиште”, „Своји и ’туђи’ писци”, „Свој и туђи народ”. Овај одељак, иако последњи у књизи, по свом значају чини најважнији сегмент за стварање историје књижевности. Као и кроз друге студије ове књиге, и овде се српска књижевност враћа на почетак свога развитка. Та специфичност, тј. то стално инсистирање на прегледу књижевних збивања од свог почетка, а у контексту задате теме, доприноси стручној расправи о питањима, која у неким другим сепаратним моделима не би имала одговора, јер засигурно не могу да стоје ван научног и стручног садржаја. Деретић је изнео своје дилеме, али и ставове, у вези са систематичним радом на историји српске књижевности, било да је то целовити или парцијални приступ, указујући на потешкоће са којима се сусрећу књижевни историчари, па и сам аутор ове књиге, као један од писаца историје српске књиежевности.

На моменте полемички, аутобиографски и са одговорима на нека давно постављена питања, која су се појавила у одређеном, пре свега, политичком тренутку, Деретић износи своја промишљања као извесно тачан одговор, а нека питања иако апсолвирана могу се сматрати још отвореним. Ова књига није само истраживачки подухват, већ је и покушај да се на једном месту шире и слободније изнесу могућа решења, како би се синтетички показао пут једне књижевности, у овом случају српске, али и као могући образац и за друге књижевности, ако не шире а оно у самом нашем окружењу. По принципима повратне везе са истом проблематиком се сусрећу књижевни историчари суседних народа. Са упорним трагањима за научним чињеницама, прецизним разлучивањем историјског од савременог и са јасним стилом, каткада и књижевним, лако читљиво, по чему се Деретић већ распознаје у научним круговима, књига ће добро доћи књижевним историчарима, теоретичарима, али и широкој културној јавности.



[ *. ]

СМЕЈЕ СЕ СМЕЈАЧ УСАМЉЕНИ МЕСЕЦ| СМЕЈЕ СЕ СМЕЈАЧ ДЕЧАК…/// 
Прве песме које сам написао биле су о Морави и о смеху.
Строги рецензент је [1972] одбио рукопис књиге песама с образложењем
да сам плагирао Хлебњикова. Зачудио сам се кад ми је уручено
неколико густо куцаних страница образложења на танком папиру,
са великим бројем малих рупа [писаћа машина je пробила сваку реч
која је имала мало слово „о”]. Много година касније читао сам
великог руског песника. Ових дана се поново враћам смеху…

Велимир Хлебњиков

ЗАКЛЕТВА У СМЕХ

Насмејте се, о смејачи!
Засмејте се, о смејачи!
Не смејте се подсмехом, не смејанчите смеховно!
Засмејте се засмејано!
О, смејања надсмеховна - смех смеховних   
                                                 исмејача!
О, исмеј се, смешни смеху надсмеховних тих смејача!
О, Смехово, о Смехово,
Осмеј, насмеј, смехом, смешком
                          Смејунчићем, осмешчићем.
Насмејте се, о смејачи!
Засмејте се, о смејачи!

[ *. ]

МИОДРАГ МИЋА СТОЈАНОВИЋ (1934-2020)/// Много заједничког рада на развоју филологије, српско-грчких односа, подизање културе и књижевне речи у Завичају — и више од свега велико пријатељство. Један фрагмент наше сарадње и пријатељства… Трибина посвећена „Српским новинама” које су излазиле на Крфу током Првог светског рата, а посебно о њиховом подлиску “Крфском забавнику” одржана је у Заводу за проучавање културног развитка у Београду.
       Под насловом: „Да ли је 1917. године у `Српским новинама` стварана Крфска књижевност” Предавачи су били: др Миодраг Стојановић, редовни професор, Филолошки факултет Универзитета у Београду, др Малиша Станојевић, песник и књижевни историчар, Филолошки факултет Универзитета у Београду и Ђорђе Ј. Јанић, песник, критичар, теолог и књижевни историчар, аутор Библиографије „Крфског забавника”.
       Током Првог светског рата, скоро три године српска држава је у егзилу на Крфу. Седиште Владе је било у хотелу „Бела Венеција”, а Народне скупштине у згради Народног позоришта.
Важан чин охрабрења земљи и народу у то време био је подухват Државне штампарије која је на Крфу издавала „Српске новине”, а од 1917. године и подлистак насловљен „Крфски забавник” у коме су сарађивали Тодор Манојловић, Милутин Бојић, Јован Дучић и други значајни српски писци, публицисти и културни посленици.
Учесници трибине су занимљиво и надахнуто говорили о овој мање познатој димензији српске борбе за опстанак и слободу, са социолошко-културолошког становишта разумевања историјског тренутка, који ће имати далекосежне последице на културу Србије.
       Указано је на посебан значај који у култури сећања заузимају, поред херојских борби, још и окупација Србије, изгнанство краља, владе, војске, дела народа, као и изгнана књижевност.
Водитељ Трибине био је њен уредник др Малиша Станојевић.





[ *. ]

[ *. ]


АРТУРОВА И ПЕНЕЛОПИНА СКУПИНА/// Артур (Живојин Нешић,
тада студент књижевности) своју девојку је представљао као Пенелопу.
Не сећам се имена девојке на слици, а по сећању бих рекао да је
свирала флауту. Артур/Живојин пуно је читао. Радослава Братића,
касније познатог српског књижевника, држао је на улици до јутра,
после једног сусрета у касне сате, читајући му одломке из романа
„Процес” Ф. Кафке испод уличне светиљке. Писао је стихове за
народне певаче, али се није потписивао. Говорио је да му
песме/стихове „народњаци” плаћају, као и право на ауторство
којег се, тако, одрицао. Како смо се дружили, скоро свакодневно,
чуо сам га како певуши, назовимо то, будући хит
[како је хвалисаво говорио?] „Наша љубав није чаша воде
кад се проспе да у земљу оде”… У једном кратком периоду,
његове стихове са терасе студентске собе је певао један
маркантни студент, кога је ословљавао са Хондо [касније извођач
народних песама на Западу], а Артур је поправљао стихове.
Иако је био спортски дух [дизао је тегове, вежбао карате] и
водио рачуна о исхрани [јогурт из стиснутог троугластог тетрапака
је пио удаљавајући од додира уста, хватајући из даљине руке
млазницу] ходајући с торбом на рамену, пуну јабука.
После кратке и тешке болести, како се то обично каже,
умро је са непуних пет деценија живота.
Волео је „вештачки изазвану представу строгоће” и снажно тело.






[ *. ]

[ *. ]


ОВО ЈЕ 1968. ГОДИНА — ЦРКВА БРВНАРА АРХАНЂЕЛА МИХАИЛА/// Ово благо православља и српске културе налази се на гробљу у Рачи (крагујевачкој). Локални хроничари често нетачно говоре и пишу да је у њој крштен Карађорђе. Стручна литература говори да је, по предању, то место Карађорђевог крштења, што би подразумевало да је ту раније била богомоља, на чијим је темељима изграђена црква брвнара 1826/1827. године.  У „Историји српског народа”, књига V-1, ова цркав је представљена као једна од најлепших у својој врсти. Брвнару у Рачи изградили су осаћански неимари, градитељи и ствараоци, који су се служили примитивним алатом; секиром и кесером су тесали греде брвна (отуда се ове грађевине називају брвнаре), жљебове, секли клис и шиндру. О овим неимарима студију је написао историчар уметности из Ужица Драгиша Милосављевић у књизи "Осаћански неимари", а нобеловац Иво Андрић је овековечио људе вештих руку који нису хајдуковали и ратовали, већ обогатили градитељство Босне , Западне Србије и Шумадије,  приповетком „Осатичани”. У описима ове цркве се наводи да је једноставне градње, у форми шестоугаоне апсиде на истоку и с тремом на западној страни. О декоративности се говори приказом западног улаза у цркву, који је издељен на четвртаста поља са резбареним бојеним розетама. У неким разговорима, давних дана, слушао сам похвале које су се односиле на улазна врата, која су излагана у Етнографском музеју у Београду. Ова црква је постала гробљанска вероватно 1922-1924. године или у близини ових година, када је одлучено да се измести гробље варошице Рача. До тог времена гробље је било изнад варошице. У премештању гробних места водило се рачуна о околишу, црквишту и порти. У ранијим временима, а и до данас, није истражена историја овог простора, његов изглед, регулисање заснивања новог гробља у вези са простором на коме је изграђена црква. У траговима, за причу, остали су неки детаљи из треће деценије 20. века, у којима се приповеда да су неки споменици послужили за прагове кућа, па и да је млин (називан Бојаџијски млин) ограђен од камена споменика. Када су у центру варошице рушене старе куће, подизањем прагова појављивали су се са доње стране натписи покојника, којима су споменици били намењени.  Забележено је да су конзерваторски и рестаураторски радови изведени 1956. године; и до 1990. године у близини цркве није било нових гробова и споменика. У данашњици, то је сасвим други изглед, простор испред и около цркве је скоро у целини заузет, а веома узак пут пролази непосредно поред овог културног блага, које делује запуштено и без нарочите бриге.



[ *. ]

„ОТПАД” КАО ОПОМЕНА ЧОВЕЧАНСТВУ/// Ово је кратак осврт. Позабавио сам се стваралаштвом филозофа, музичара и песника Желимира Вукашиновића. Дуго разговарамо млади колега и ја када се сретнемо. Овај текст и неке његове стихове поново сам ноћас читао.

ОВО ЈЕ И МАЛИ ОГЛЕД О ЧИТАЊУ ПОЕЗИЈЕ///Допустимо право читања поезије коинциденцијом која се одликује разликама суштине, која израста из елемента сведочанства времена настанка песме „(Путопис први: Епизода у купеу)” и настанка целокупног садржаја књиге песама „Отпад” Желимира Вукашиновића.

[Човек и не слути да се у његовој близини ствара поезија и да песник застаје, или пролази, баш у оном трену који се из тих догађаја претвара у стихове. Спавао сам поред отвореног прозора, окренутог према Морави, на јастуку у крошњи дрена, који се својим гранама наслања на зид и кров куће, чувајући у лишћу многе књиге, фасцикле, белешке, згужване папире и портрет песника иза чијег лица су полице и нејасни наслови стихова, приповедања и есеја. Ноћи су овде под јаком светлости месеца. На видику је воћњак и даљина неба са звездама које се разазнају и чврсто стоје, као укопане у светло космоса; све је у сенкама. Тишина је овде као просута вода, као да је упија земља и као да се чују чудни шумови, од малог ветра, цврчака и ноћних буба које лете ударајући у танке жице светлосних зрака. Ову тишину на тренутак поремети звиждук машине и ударање точкова воза у трачнице, пругом преко велике железничке раскрснице у Лапову. То се догађа увек у исто време, у ноћним сатима, када се све смири; људи, животиње, птице… и када се припрема велики дочек новог дана, мешкољење и буђење овога света… У таквој тмини, не знајући да сам ту, близу, Желимир Вукашиновић је у возу, који има свој број и време проласка, учествовао у догађајима брзих промена слика, памтио разговоре, призивао реминисценције… ]

Читајући „Отпад” уочава се да је то сусрет са лириком дубоке поетске расправе; конверзација, са исходима доживљаја поезије покретањем мисли и вредносних судова о свету у коме живимо, са инсталацијама, које значајније него што можемо замислити, обликују ставове о чистоти живота и отпаду који је свуда око нас. Отпад, разноврсно перципиран, не видимо, попут цивилизацијског невида из времена античког свет у окружењу плаветнила мора и неба, који није познавао, уочио плаву боју. Она једноставно није виђена [Ово запажање потврђује М. Пастуро у књизи „ПЛАВА, Историја једне боје”, Београд, 2001. Пастуро поставља питање: Да ли су Грци и Римљани видели плаву боју?].... Та паралела указује на елементе који су именовани у језику, открива садржаје отпада као феномен који затрпава празнине пространства живота, функционално чинећи подручје за проветравање, простор који даје смисао имагинацији која се урушава у истински додир
са стварношћу, која лебди изнад импресије слободе.

Неколико живих ликова су "само" сведоци свеобухватне визије и, рекло би се, антиподи препознатљивих модернистичких догађаја и портрета са "карактеристичним особинама". Сви остали су из рецепције, из медија, као иконе поп културе ... већ довољно далеко од стваралаца ових креација ... да их стављају са својим знаком и значењем у песму. Желимирова листа имена, иако пасивно постављена, учествује у изградњи "отпадне" слике, у конструисању мисли о нечему што је дато свима… удахнуто као живот.

Слика није до краја композиционо рафинирана, као што се може претпоставити у наративу изнете пролегомене; пре је то стање ума, слобода човекова да види други свет... да укаже на огромну гомилу која, невидљивим нарастањем и моћи, прети да нас затрпа.

Поезија у књизи „Отпад” покреће логос, који се са плана филозофског израза премешта у интелектуалну раван оивичену рамом слике која јесте поетизована, али која је извесно ангажована и опомињућа за цивлизацијски тренутак који управо живимо.

Тако би у најкраћем било читање и сучељавање са појмовним склопом лирског говора, као један могући приступ.

Графити Желимира Вукашиновића најбоље показују порекло свега овога:

1.

Poezija nije tek izliv trenutnog raspoloženja,
poezija nije hir:
zato zahtјeva slobodnog čovjeka,
samostalnog ali ne hirovitog.

2.

Pjesnika čine
autonoman glas,
postojana osjećajnost i izražajna misaonost,
vjerodostojan jezik
i samosvijest.
Poučeni zahtjevom poezije,
tražimo samosvjesnog osjećajnog čovjeka,
pjesnika kojim se bit poezije ostvaruje:
napokon u istoriji,
pjesnik koji razumije šta svojom djelatnošću čini.
Time je ispunjena svrha vremena.

3.

Ako je poezija opismenjavala narod,
onda je to zato i onoliko koliko ga je,
slobodna, ona i osvješćivala.

4.

Naše savremeno nasilje
pokazuje da je uspon jezika
od narodnih predanja do neosimbilizma
ostao arhivski ili dekorativni dio
naše, maternje kulture.

5.

Istina vremena ćuti
dok se ne dogodi poezija.

6.

I današnjica hoće svog pjesnika.
Pjesnik koji odgovori svome vremenu
nužno osavremenjuje jezik.

7.

Zbivanje poezije objedinjuje
jezik, bivstvovanje i vrijeme.

8.

Uzimajući poeziju olako,
previđamo duhovni potencijal
naše osjećajnosti,
previđamo ontološku izvornost
smisla naših saznanja,
ispuštamo bliskost sa stvarima,
gubimo obzir i pravimo štetu.
Skrnavimo poredak
koji nam se neprestano pokazuje
kao ljepota.

33.

Poezija je najmanje poezija,
ako suviše liči na sebe.
Uostalom, stilističko insistiranje na poeziji je neukusno,
patetično, nedoraslo njenom pozivu.

36.

Porijeklo zla u istoriji jeste
u čovjekovoj neosposobljenosti
da razumije svoje djelovanje.

37.

Vaspitanjem do samosvijesti...
Hitno!
Do znanja za bivstvovanje u miru.

38.

Slobodan čovjek se ne poistovjećuje
sa simbolima.
Svako poistovjećivanje
sa simbolom
je fatalno;
prije ili kasnije,
proizvodi smrt u istoriji.

39.

Svrha neosimbolizma se ostvaruje
prepjevavanjem simbola.
U ime oslobađanja čovjeka
za ljepotu koja je radost otkrića
smisla bivstvovanja.

40.

Dijalektička snaga poezije
ostvarene neosimbolizmom,
narodno vjerovanje preinačuje u mišljenje.
Ukidanjem fatalne identifikacije
sa simbolima
rađa se zajednica
slobodnih građana.

41.

Ovo nije nužno put u ateizam.

42.

Rani ateizam je reakcija na moderno paganstvo.

43.

Oslobođena religioznost i intimni ateizam
ishode u istu istinu
u ljubavi življevog života.

44.

Ova je istina jedna i nepromjenjiva.
Ona samo prebiva
u rasutosti učenja
koja nas, kroz vrijeme,
vraćaju na isto.

[ *. ]

НАЈЛЕПШИ СТИХОВИ РУСКИХ ПЕСНИКА/// Завршен је пројекат Милана Шарца „Најлепши стихови руских песника”. Стихове Пушкина, Јесењина, Ахматове, Пастернака и Цветајеве, читају истакнути глумци српских позоришта. Кратке осврте о песницима написали су Миодраг Сибиновић и Малиша Станојевић. Михаило Миша Јанкетић је непосредно пре самог животног краја прочитао поему Бошка Сувајџића посвећену Марини Цветајевој.
ЧЕКАМО ОДЛАЗАК СА СЦЕНЕ КОВИД(А) 19 И ПРЕДСТАВЉАЊЕ ЈАВНОСТИ ЗНАЧАЈНОГ ДЕЛА, ОЗВУЧЕНОГ НА 2 ЦД-а. На омотници је садржај импресума, ИЗГЛЕД КОРИЦА СВЕ ГОВОРИ. До тог сусрета прочитајмо кратку песму Ане Ахматове:

He, не ни под туђег неба сводом,
He, није ме крилом туђин крио –
Ја сам и тад била с мојим родом,
Свуд где ми је народ, јадом, био.

1961.

[ *. ]

УДВОЈЕНИ ГЛАС & ЖЕНСКA И МУШКА МАШИНЕРИЈА ЗАДРЖАВАЊА У СТАКЛУ/// Сад си стар, али није потребно да будеш стар и да помислиш да си пронашао начин, да си пронашао излаз, да не одлазиш и да мораш да останеш, , , Ово је опште место живота, , , Мало бих се шалио, али свет је смртно озбиљан, , , зато слушам удвојени глас, , , Рекао бих да у овој песми Billie Eilish, Khalid – Lovely има и ових стихова [ слободан превод уз translate GUGLANJE *није куглање]>
… Oh, nadam se da ću jednog dana otići odavde
[мој стил је непрестано кретање]
Čak i ako traje celu noć, ili stotinu godina
[не верујем да ће ово потрајати]
Potrebno je mesto za skrivanje,
[зашто бих скривао своје хаљине]
ali ne mogu da ga nadjem u blizini
[то је место где ћу бити видљив очима свих боја и светлости]
Želite da se osetim živim,
[корачаћу као и раније 12 километара дневно]
napolju se ne mogu boriti sa svojim strahom
[не бојим се — неко ће рећи, , , будала — али је то тако]...

СВЕ У СВЕМУ НАПОСЛЕТКУ/// У Кафани „Коларац” Милорад Вукановић Мишел калиграфисао је песму [пригодни мали поклон]. Овај папир сам пронашао у личној архиви. Не сећамо се чији су ово стихови. Помислио сам да је Мишел аутор, али он упорно тврди да му је то непознато. Његова калиграфија и потпис су неспорни.

* * *
Све у свему, напослетку
Све је и на свепочетку
Нек све није свемир цео
Све је све живота део

А све је и мимо свега
Светије од много чега
У мом свету свело све би
Кад ми тебе било не би

Свелек за све ти си за ме
И светлости зрак сред таме
Кад сведемо све зацело
Све је свевишњега дело

Фотографија/// Испред „Коларца”, у Кнез Михајловој, слева на десно — Станимир Павловић, Малиша Станојевић, Радосав Рац Мајдевац, Милорад Вукановић Мишел, , ,

ПОЕМА О БОМБАРДОВАЊУ , ЖРТВАМА 1999 И ПРКОСУ/// [Година 2009] Написао сам поему, сликајући рушилачку моћ, безобзирност и бруталност моћника, који су ружили лице Србије. Смејали су се нашем пркосу, песми, храбрости, немоћи и чудесној моћи, , , Са овом поемом кореспондира слика — уље на платну Миливоја Богосављевића истог назива и рецензија Милована Витезовића, рукописана, , , (Малиша Станојевић, „Ходање по ветру”, Чигоја штампа, Београд, 2015, стр. 75-77)

СРЕБРНО СВЕТЛО 1999

Челични отпад у грмљавини
Разламао се оштрим звуком
Сребрно светло је обасјавало град Облаке
Ватра се приближавала висином недогледа
[Летилица са главом смрти је лебдела]
Дрхтало је срце челичног моста тихим јауком

Са огледалом неба у наручју
Река је текла воденом моћи
Ходао сам мостом У црним ципелама
Спорим ходом Са краватом од свиле
Осликану летилицама у космичкој самоћи

Приближавала се жена Са друге обале
[Помислих то је Ана Бране Петровића
У наготи решава укрштене речи]
Али то не беше она Већ жена с другим лицем
У капуту сашивеном према модним часописима
Са лепотом тела које показује сјај
Издужену силуету Толстојеве Ане
Спремну да се игра смрти

Железо моста развлачило се као ластиш
Иза мојих леђа Под светлом жутог лампиона
Реј Чарлс је певао Снажно ударајући
беле дирке клавира
Ритмом воза који јури
Судбине некуд транспортује

Глас дозивања подрхтава на ветру
Девојко волим те Девојко дођи
Упознај градске улице
Девојко дохвати нежном руком Сунце
Девојко погледај кроз моје наочаре
Видећеш дубоки смисао живота
Ветар који хода Умивено румено лице

Ана застаде Слуша музику трачница
Звук који се меша са гвожђем
Посматра вагоне са великим бројем путника
У даљини Смешну играчку Цртеж у стрипу
Са акварелом мокрог облака
Ана стоји Са великом сенком у очима
Губећи из вида локомотиву која се приближава
Застрашујућег изгледа
Са сивим нијансама белог дима
Претворену у велику машинерију смрти
[Видео сам како покушава да се склони
Тело њено одбачено Лутка Паде у страну
Пролазили су точкови
Сиво маслинасти вагони ]

Држао сам у наручју црни дугачки капут
Челични отпад је падао са сребрним светлом
1999 године у пролеће На крају зеленог априла
У даљини нестајао је у плаветнилу Авалски торањ

Падала је висина 203 метра уз јаук
У јаркој ватри
Испред моста Погођена зграда са 12 ракета
Највиша на Балкану Сва у ранама и крхотини
Бљувала је бетон и гвожђе Стакло и пластику
Са 141 метра спуштао се црни Тешки
Метални дим У тишини

У предвечерје Ветар са торбом отпада леже на траву
Спори ход и лакомисленост Тело у тркача претвори
Стојим у трамвају Закаченом руком као офингер
Држећи у наручју слику уплашених људи
Кућу од времена Поломљених прозора и врата
Са мало окер боје Стаблом спаљене купине
Некуд незнано носим Из неког чудноватог ината

Играч сребрног светла Вратио се кући
Као да је у вртовима засадио дрвеће
Мршави и строги профил објављује у новинама
Догађај јучерашњег дана Опасну свакодневицу
На броду носачу Летилица Бацач пламена и смрти
Поиграва се таласима
На површину мора слеће

(2009)

[ *. ]

ЗА СЛАМКУ КРВИ/// Више од годину дана сам проучавао и читао већи број радова о шпанској грозници 1918/1919. године. Нешто од тих фактографских делова унео сам у приповедачки поступак, једне истините приче, која је транспонована на план имагинације, , , Ове сцене сличне су оним у „Времену смрти”, „Сеобама”, „Српској трилогији”… Приповест је објављена 2019. године, „Кораци”, Крагујевац.
Цела приповест https://www.artetekst.rs/…/305-za-slamku-krvi-koraci-3-6-kr…
…
[Година 1918]. У Клагенфурт стижемо у ослободилачкој занесености. Чекамо да утихне оружје… Надомак слободи Јаков и Сергеј поболевају. И мене ухвати дрхтавица и слабост. Наређују нам покрет, непријатеља треба отерати што даље… докле ћемо ићи, питамо се. У метежу, не знајући на коју ћемо страну, јер се приближава крај пута, припаде нам задатак да кренемо према једном планинском усеку, видљивом саставку три планинска масива, из даљине гледан као прокоп. Сергеј постави на длан бусолу да одреди правац кретања… У тој пометености однекуд се створише застали аустроугарски војници, изгладнели, раскопчани, неуредни, необријани, молећивих погледа. Стајали су непомично, правећи круг скоро беживотних војника. Јаков на немачком упита омаленог официра од које болести умиру ови људи… Од шпанске грознице, рече скрушеним гласом.

[Небо се спусти], плавом бојом која је помодрела да се не може препознати кожа. Крв и пена навиру из уста, носа, ушију, из свих рана и ожиљака. Изгуби се жагор и настаде страшна бука кашљања. Све се брзо заврши с нама… у грозници прво се просу крв. Попадасмо затеченог изгледа. Аустроугарски војници издахнуше убрзо. У окружењу смрти први падох, равно на леђа, за мном слете растурена хармоника. Откопча се каиш. Мех застаде у ваздуху, потом поцепан паде на страну… као бела ћурка раширеног репа. Дугмад, зрневље кукуруза, просу се око мене. Звук хармонике не чујем, ни звук виолине у растанку са Ђорђем Венчанцем, најбољим студентом архитектуре београдског универзитета, који нестаде прелазећи Албанију, не дајући никоме гласа. Чак ни својој виолини. Не стигох да сачувам хармонику… и она пропаде са мојим животом… Јаков поклекну, држи се за пету моје чизме… посрће изморен од жеђи, сувих уста осматра осаму даљине… Сергеј стоји, стражари над ништавилом и сам смртно погођен. Војска се нагомилала у један вртлог, жамором који се претвара у тишину… Слобода је стигла у незгодан час.
. . .

ПОЕМА БЕЛЕГА ЖИВОТА/// Кад сам био дете играо сам се геометријом, која је ишла према сунцу, према висини космоса и према птици која лети. Непогрешиво сам замишљао три тачке ;;; тачка ослонца — на земљи, тачка на небу/ космос, тачка повратка — у овој поеми гнездо птице. У тој геометрији су и три линије — од погледа горе, спуштена линија ка земљи и линија спајања поново са земљом — тачка живота који настаје…

У поеми су уткани и други мотиви. Тако је писана ова песма…

ПТИЦА И ПРЕДОСЕЋАЊЕ БУДУЋНОСТИ

Вихором живот створен На небу [голубије] плавом
Са крилима ветра плеше Игра се висином лета птице
У видљиви белег претворен

[Деца у времену трче са много ожиљака и рана
Заклоњена од јарког сунца
У колиби саграђеној од неколико мањих грана]
На дохват руковети Перијант Круница Венчић
Минђуша биља Градитељи цвета
Беличасто јаје птице Чувар света

[На родној земљи лежим
Гледам чудесни лет]
Птица у висине одлетела Дрхти и ваздух хвата
Стрепи над гнездом
Оком свевидећим у ливади препознаје цвет

Птица кружи Кружи знак на небу
Невидљивим трагом удаљавања и враћања
Досегнух до њеног мајушног тела
Спуштајући светлоплаву нит
Са небеса ка земљи

У тренуцима преданости Конац ума се у клупко мота
[Бројим даљине и даљине
Природним размерама у простору
Замислима трајања сећања
Израстању из живота]

Трчао сам друмовима непознатим
[Спреман да спојим бразде
Предео птице на небу
и замишљену тачку вида њеног ока
забележену на земљи]

Речи се намножише Стихотворство
Помислих високо уздигнут стојим
Глас умилни се јави Повиј се мало
Прођи испод стене Над главом што виси
[Рече неко ко ме је већ знао]

Лебдим далеко од свих земаљских ствари
У трагању за слободом
Читањем порука далеког века
Анђеоско озарено лице говори
Слови да је добро што смо се срели
Лепотом дариван нешто је рећи хтео
Кад се вратих Анђео на камену
Светли Као да је тек слетео

Предосећање будућности Трајање сећања се јави
Машина времена са много шрафова и полуга
управља издвајањем и повезаности са животом
На позорници Космичка слама Хоризонт ружичасти
У облацима жути месец Нежних црта
Са сламеним шеширом на глави

Дохватих круг од биља Кућу од гранчица и сена
Угледах свет стварања Дамаре живота
Прасак љуске са неколико белега
[Од свих радозналости не додирнух гнездо
Игра висине се наставља Далека чуварка
Прати догађај рађања]

Птићи учинише улазак у живот
Тетурају Отварају уста Пуштају у небо разне звуке
Напуштајући љуске белила јаја
Прхнуше у висине нова јата
Прекривајући небо веселим цвркутом
Поотвараше очи пуне сјаја

Вратио сам се путем одласка
[Тело у напрегнутим жилама
трчи друмом светлосних комета]
Вече је од дана сокове цедило
Задобих огреботине по голим ногама
Птица је одлетела Сунце се померило из кревета
Небеса добише сиве нијансе За усне мало руменила

Дрхтао сам у ожиљцима сазнања Откровења
Тајновитог гледишта природне тачке постања

(2012)

[ *. ]

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА У ИСТОРИЈИ ЈЕДНОГ ПРОЛЕЋА/// Те, већ давне, 1997. године Универзитет у Приштини је организовао Међународну научну конференцију „Горски вијенац”, Приштина, 23. и 24. мај. Тим поводом обишли смо Манастир Дечане и Пећку патријаршију (где је настала ова фотографија). Научници и истраживачи говорили су о П. П. Његошу и „Горском вијенцу” са особеним приступима овој теми. Био је то један од скупова који је сличио ходочашћу науке српске књижевности. Знаменити Његош и његово дело, на српском Косову и Метохији, у излагањима је представљено студијама које бележе трајање и сабирају све оно што се од настанка „Горског вијенца” до тада проучавало, изнова тумачило и вредновало. Фотографију поново гледам смислом импозантности учесника, у знак сећања на оне који нису више међу нама (а мени је знано): академик Владо Стругар (1922, Црна Гора — 2019, Београд), проф др. Васо Милинчевић (1928, Лика — 2019, Београд) , проф. др Јован Деретић (1934, Ораховац код Требиња — 2002, Београд) , проф др Јован Љуштановић (1954, Пријепоље — 2019, Нови Сад) …

[ *. ]

МАЛИ ПУТОПИС — ОСТРОГ И ЂУРЂЕВИЋА ТАРА /// Иако сам оптимиста и засигурно мислим да ће ово са невидљивом силом вируса, као и раније невоље проћи, добро је што сам боравио међу овим световима, видео лепоту и очаравајуће светиње нашег народа. Године 2012, 6, 7. и 8. августа, обишао сам Манастир Острог. Са мојим професорима, а потом са студентима које сам водио у обилазак манастира, обишао сам скоро све српске светиње. Овога пута са супругом Ружицом, из Жабљака рано зором кренуо сам ка Острогу. Преко Дурмитора, Шавника, Никшића приближио сам се успону и узаном путу, који води према манастиру, као да се у висине пењемо. Нисам ни слутио да ме чека изазовно шоферирање, али бејах у невероватној виталности и умећу вожње.

На таквој висини, у окомитој стени, поклонисмо се Свецу Чудотворцу Василију у пећинској цркви. Приметих да се људи, доспели до висине која се с небом равнати може, побожно клањају и да је изнад њихових глава стена, која не пружа могућност да се у посвећености Богу другачије стоји. Тако сам доживео Острог, као нешто узвишено, као брод који плови небом, и на трен, када је народ у молитви, усидрен стоји, пригрљен за белину вертикалне литице.

Ђурђевића Тара је световно, а исто високо здање, прекрасни пејзаж. С посебном пажњом прешао сам два пута мост над кањоном, у одласку и повратку, Прошетао сам до средине моста. И овде се човек повија, , , преко ограде се нагиње до линије која пада на дно кањона, где вода ужурбана, бистра до невероватне прозирности и подражавања огледала неба, кључа као у казану, ударајући стеновито камење.

КАКО ТО ЛЕПО ЗВУЧИ — САЧЕКАЋУ ТЕ/// Природа са својим појавама, пандемијама (од грчких речи παν (сви) и δήμος (народ)) и другим силама овога света — тражи од нас да разумемо и оно што је тешко прихватљиво. Што рече једна старица, говорећи о невољи која је задесила: „Догодила се невиђена беда”, , , А време постаје све веће, човек се нада да ће и кроз моногаја љета не промењен, исти, сачекати оно што је требало данас да се догоди. Пре неколико година сам срео човека који је имао 87 година и који ми је у разговору рекао да себи даје задатке унапред, кроз коју годину. Тако је он себи задао посао за 2020. годину, да офарба врата и промени цреп на кући у завичају. Чујем да за фарбање врата чека лепше време, а да је цреп променио.

„САЧЕКАЋУ ТЕ” — Matt Monro - I Will Wait For You —неколико одабраних стихова:

Ако траје заувек, сачекаћу те
За хиљаду лета, сачекаћу те…

… Сат ће означавати сате, један по један
А онда ће доћи време када су сва чекања завршена…

Енглеска верзија песме је настала из изворника француске песме за мјузикл. Препоручена верзија:
https://www.youtube.com/watch?v=DcFH66IyXCU

[ *. ]

ВИЦО ДАРДИЋ РЕЦИТУЈЕ „ИНГЕ БАРЧ” — СЛУШАМ И ГОВОРИМ О УЛАСКУ У ПЕСМУ/// Од већег броја пољских песника Галчињски постаје познат и овенчан славом, препознатљив по песми „Инге Барч”, која је убрзо постала популарна и често рецитована у интерпретацији југословенских глумаца, а посебно од рецитатора Ратомира Дамњановића и Витомира Дардића. Овој песми је Дардић удахнуо живот и утемељио је у нашу културу, песму је рецитовао са посебним приступом и акцентовањем, сврставајући је у ред најлепших песама. Дардићев приступ овој песми је у извесном смислу непрестани говор поезије, која опомиње, али која и својим нежностима и љубавним стихом указује на непрестану човекову борбу између добра и зла. Занимљиво је Дардићево казивање по коме се никада није бавио историјом настанка песме и да је песму увек говорио са посебним заносом, са помешаним осећањима о историји, страдању, превратима, духовитостима, љубавним осећањима, лепоти. Ако би се указивало на какве паралеле или трагало за сличностима, у српској књижевности таква моћ говора може се уочити код песника Бранислава Петровића.
https://www.artetekst.rs/…/271-ulazak-u-pesmu-inge-barc-nas…

Константи Илдефонс Галчињски

ИНГЕ БАРЧ

Инге Барч, глумица, после преврата нестала
у тајанственим околностима...
Ово је слово о Инге Барч,
у својој простоти
намењено потомцима.

Она је била риђа, али не сасвим,
неки сјај јој је на коси бујао.
Живела је са Финком. Финк је био режисер.
Из снобизма се комунизма играо
(има таквих и код нас у Мазовјецкој).
А Инге? Инге је имала у себи неку драж немачку,
онај акценат у речи "Mond" (месец)...
der Mond, im Monde...
А Финк је био глупак и блондин.

Историја проста: управо сам био стигао из
Пољске...
Берлин... Берлииин... дажд...
Гвоздени Фридрих као мора срце ми давио лудо...
Досада и одједном чудо!
Мало позориште! Мало срце у подземљу!
Чује се песма: аутор, Курт Тухолски.

Видим: Инге седи за клавиром,
пева и свира: Ах каква мора бити кад устане!
Устала је. Груди је имала мале, савршене
и опростите молим трбух
тако јој се дивно под хаљином оцртавао
да почех викати браво и дречати: - Живео трбух!
а неки Енглез на то прогунђа:
He's gone mad (овај је луд).

Прошло је лето, јесен и зима,
и још пролеће и још једно лето,
и опет јесен пуна магле и дима.
(Ја волим јесен ето).
Кад једног дана чујем ја
државни удар. Coup d'état.
Државни удар, узгред, имао је у себи нечег
од звезде витлејемске
за којом се вукло 3 000 000 мађионичара.

И све је било спремно за сцену:
седим ја са Ингом у Тиргатену,
а јесен у Берлину, у Тиргатену,
то су, господо моја, такве струне...
Са дрвећа магла се дими,
ветар низак као бас
и одједном Инге: Wiffen Sie waf?
(она је увек говорила некако преко зуба.)
Wissen Sie was? Мени је
досадило да живим.

Хм...
Погледах у њу, цигарету пушим
нисам Виспјањски, али ипак у души
не могох ову њену изјаву да примим.
Прекасно: револвер није већи од руже;
Пик! И њене очи почеше да круже
au-delà, по метафизици немачкој.
Неки дебељно је седео, пиво пио,
није ни задрхтао нити се зачудио,
јер такво пик!
То се могло убити највише какво дете.

А затим је имала још дуже трепавице;
леш је мирисао на јесен, на црну кафу,
на гљиве и бесмислице.
Барч Инга!
Штета!
Твој таленат је могао вредети
много стерлинга.
Инге Барч!!!

Вратих се у хотел.
40 лула за једну ноћ соба сва црна од дима...
Не, то не може тако;
то је превише просто: досадно,
ту треба, да се тако изразим,
дописати некакве коментаре
да, шта ја знам, да крвави злочини режима,
да је осумњичена због семитизма,
да... мрква у логору... гњила...
Биће то сјајан чланак од 300 редова.
(У Пољској звани "кобила".)

Рецимо да је то било једне јесени,
на пример, пре једно три године.
Но, и ако уредник не измени,
биће овако:

"Није издржала у загушљивим стегама режима
Инге Барч, глумица, после преврата нестала
у сумњивим околностима..."
А на крају можда нешто од Рилкеа,
о љубави,
о самоћи која дави,
а наслов обичан: Инге Барч.

Штета.
Лепа.
Млада.
Плећа ко сомот персијски.

И било је у њој нечег...
женског,
неухватљивог,
далеког,
нечег што треба хватати ноктима.

[ *. ]

ПОРЕДАК ЧВОРАКА НА ЖИЦИ И ПОДРАЖАВАЊЕ ГЛАСА ДРУГИХ ТИЦА И ЗВУКОВА/// Субота је, 14. фебруар 2020. године, Завичај, Шумадија. Долетеше чворци и поређаше се, спремни за фотографисање; слева на десно — 1, 4, 4, 3 [3 – на осматрачници] 3, 4, , , Снимајући ласте, врапце и, сада, јато чворака, примећујем хијерархију, , , попут значења нотног записа, или магичног броја, , , Јато чворака је било многобројно, али се подели на две, на три летеће композиције; ветром узнемирене птице прхнуше у небо. Мања скупина, забави се кратким програмом хорског певања, па и она рашири крила и нестаде у недоглед…

Јован Јовановић Змај је написао песму „Чворак” и указао на подражавање разних гласова. Средишњи део песме то илуструје:
…

Не знам певат баш на ноте
Да се топиш од милоте,
Али певам брзо, лако,
Сад овако,
Сад онако.
И ко ласта кад цвргукне,
И ко славуј кад промукне,
И ко кос,
Ал кроз нос
И ко чорба кад се срче,
И ко врата кад зацврче,
И ко точак кад зашкрипи,
И ко лонац кад прекипи.
Враголан сам од главе до пете,
Те да ми се сити насмејете.

[ *. ]

„ЖИВОТ ЈЕ ЛЕП ”/// Невоље овог света, збрда-здола улазе у наше животе, понекад натерају недоумице на/у очи, које нису само у облику питања: како се каже, или како се пише??? Показало се да уметност може да ослободи, бар мало, од злочестих жврљотина и петљанција политичких, историјских, културолошких околности. Заправо, живимо време, када се очигледност садашњости/ прошлости забрињавајуће „преводи” на други код(ирање) /језик интерпретације, да се често питамо, , , где је ту веродостојност, а где фикција, колико је; живот је леп, живот је чудо, живот је борба, живот је храброст, живот је веровање… Слобода!
Као промисао, сетимо се, као пример, филмског одломка, историјског говора немачког војника који је Гвидо превео посебно ЗА свога СИНА:

Vojnik (na njemačkom): Pažnja! Upozorenje! Tišina! Ima li Italijana koji ovdje zna njemački jezik?
Guido (obraća se Bartolomeu): Šta je rekao?
Bartolomeo: Traže nekoga ko govori njemački, objašnjava sva pravila logora. (Guido diže ruku)
(Bartolomeo): Znaš njemački?
Guido: Ne.

Vojnik (na njemačkom): Slušajte me svi. Ovo ću reći samo jednom.
Guido: Igra počinje, ko je tu,tu je, ne možemo više čekati druge učesnike.
Vojnik: (na njemačkom): Dovedeni ste u ovaj logor s razlogom ...
Guido: Pobijeđuje ko prvi dođe do 1000 bodova. Pobjednik dobija pravi tenk.
Vojnik: (na njemačkom): ... zbog posla!
Guido: Blago njemu.
Vojnik: (na njemačkom): Svaka sabotaža kažnjava se smrću. Pogubljenja se odvijaju na četverokutu, pucajući s leđa.
Guido: Svakog dana ćemo vam prenositi opštu klasifiku preko megafona.Onome ko bude poslednji u klasifici stavićemo natpis "dupe", koji će morati da nosi na leđima.

Vojnik: (na njemačkom): Imate čast raditi za našu veliku matičnu zemlju i učestvovati u izgradnji velikog njemačkog carstva.
Guido: Mi igramo ulogu onih gadnih negativaca koji vrište.
Vojnik: (na njemačkom): Nikada ne smete zaboraviti tri opšta pravila: 1) Ne pokušavajte da pobjegnete 2) slijedite svaku naredbu bez postavljanja pitanja 3) Svako ko protestira biće obješen. Da li je jasno?
Guido: U tri slučaja svi bodovi se gube, gube ih: 1) Oni koji počnu plakati 2) oni koji žele da vide majku 3) Oni koji su gladni i žele užinu, zaboravite!

Vojnik: (na njemačkom) Trebali biste rado raditi ovde. Ništa se neće desiti onima koji poštuju pravila.
Guido: Vrlo je lako izgubiti bodove zbog gladi. Juče sam izgubio 40 bodova jer sam po svaku cijenu želeo mazu sa džemom.
Vojnik: (na njemačkom)- (drugi vojnik mu nešto govori na uho) Još jedna stvar:
Guido: On je tražio sa dzemom od jagoda.
Vojnik: (na njemačkom) Kada čujete ovu zvižduk, morate brzo doći do četvorokuta ...
Guido: Ah, ne tražite lizalice jer vam ih ne daju: svi ih jedemo.
Vojnik (na njemačkom): ... svakog jutra ...
Guido: Ja sam pojeo juče 20.
Vojnik (na njemačkom): ... staćete u red, po dvoje ...
Guido: ... Osjećam bol u stomaku ...
Guido: ... ali bili su dobri ...
Vojnik: (na njemačkom) ... za prozivku.
Guido: ... ali pustimo sad to ...
Vojnik (na njemačkom): Još jedna stvar: tamo ćete raditi. Lako ćete shvatiti veličinu polja.
Guido: Izvinite ali sad žurim, danas se igramo žmurke, sada idem, inače će me pronaći.

Prevod teksta: https://www.eticamente.net/…/la-vita-e-bella-il-film-ch

[ *. ]

ОНЕОБИЧАВАЊЕ ДАНА ЗА „ДИЈАЛИЗУ”/// Књига „Дијализа савести” Горана Лунгула чини лирски поглед на свет који своје извориште налази у покушајима разобличавања односа према онеобиченом, према ствараоцу, песнику. Поновни сусрет са протеклим догађајима и љубавима, који су утиснули траг као какав жиг времена младости, преокупација је, која открива слојеве лирског круга; потребу да се посвети пажња, поновним промишљањима, катарзичним поступком, реминисценцијама. Горан Лунгул онеобичавање, сматра темом остварљивог представљања, градећи песнички мото, упитаност која тражи одговор, као чисту слободу израза, која није добила очекивани одговор, већ се претворила у невољу савести, коју песник на луцидан, али и саркастичан начин подвргава „дијализи”. Сама посвета, на почетку, пре свих стихова: „девојчицама које ме нису волеле” делује загонетно, јер пре би се рекло да је ова лирика посвећена онеобиченој, другачијој младости, која са собом носи и уметнички начин живота, који се из угла „обичног света” другачије сагледава.

У трагању за објашњењима света, који је својствено виђен у песничкој радионици и који је на прегледу и поправци, упитаност у циклусу песма ,,Не знам више шта да ставим у песму” открива љубав у њеној исконској стрепњи, савременим трауматичним изазовима, недостижности и непрестаног чекања, изазова самоће и тежњи избегавања конфликта: да ли је губитак вољене особе губитак љубави, да ли је ту крај... да ли је све у буђењу, сигурности да је вољена особа ту; да ли је сумња кашњењу иако је сигурно: „Доћи ћу сигурно”; да ли се пољупцем решавају питања која поставља љубав; да ли „Знаш коме можеш да се вратиш”, да ли је све што нам се догађа само неузвраћена љубав... или је време да не почињемо текст са „да ли”; већ је време да се ослободимо страха и шаљивим говором поезије потапшемо самога себе по рамену („Како умиру песници”, „Зимо”, „Шта се све крије по џеповима мог старог капута,,)...

Фингирање са опијањем и амбијентом кафане, са много шанкова, је идејно решење за протагонисту и поставка кулиса за извођење поетске драме, јер једино на такав начин, ово онебичавање може бити повод, део тумачења уметничког дела, с тим што Лунгул поставља уметничко дело насупрот велике дилеме; откуда долази толика упитаност, како је могуће отклонити велики број зидова, чудно саграђених од гомиле ногу, великог броја непознатих руку, надолазећих вода...Онеобичавање дана за дијализу је можда фикција, можда стварност, на рубу памети илустрације света који је импресивно-реалан, или осмишљен да би скренуо пажњу на људе, догађаје... на уметника... да ли ми то живимо заједно... замисли...

У циклусу „Небо боје пацовске изнутрице” песник нас „окреће” ка свакодневици, указује на проблем изгубљености човекове, који не жели, или не може, да се сврста у дневно политички дискурс; микро простор се рефлектује на шири поглед, према догађајима у друштву, према свету уопште („Моја соба”). У тумачење песама са по једном реченицом све то може гласити: од рођења родитељи, школа, медији, посао сервирају („Лажу”) много тога, а ја сам обичан човек кога су убацили у ватру („Доручак”), у тескобу, отуђеност („Небо боје пацовске изнутрице”), међу обичне људе који све трпе („Шарени столњаци”), који би требало да учине велики корак, али („Самоубица”) онда се све понавља, уз често размишљање о одласку, давању поверења неверицама, сусрету са онима који су спремни на све, на одустајање од основних принципа духовности, у пролазности живота и губљењу времена; ми то не желимо , то је само стицај сулудих околности; ми се питамо да ли има икакве шансе у животу обичан човек, онај који не очекује ништа спектакуларно (,,Ми локални”), оптерећени дневном политиком („Лоше вино”), попут Флаша Гордона жалећи за младошћу док живот пролази ( „Мој део планете изумире”), док се појављују многи који покушавају да нас излече у сваком погледу, а нису доктори („Људи у белом”), или је одговор у стиховима који приказују олињалу, излизану свакодневицу, чинећи човека несрећним, док се он и поред опирања у фигуру злокобника претвара („У фебруару”), обједињујући прошлост, садашњост и будућност, пророчанским инструментима говорећи да је пророк, да види да није добро; да каже људима: Питају ме:/ Шта видиш?/ А ја ћутим. Питају ме:/ Шта чујеш?/А ја ћутим („Дијализа савести”).

Циклус „Више пута сам се у животу убио” је једна врста лирске расправе о метафоричном кругу, који свакако постоји у стваралачком поступку. To је покушај индивидуалног лиризма да нађе излаз, да пронађе кључеве отварања и путоказ ка остварљивим идејама које опседају песника; и за људе који би да иду даље, даље од оног простора свести у који су заточени. To је, може се рећи, вечита дилема у којој се налази песник, коме је све допуштено при стварању уметничког дела, па чак и онеобичавање, у пројектовању новог и многима непознатог подручја свести, које по природи ствари тражи тумачење поетских садржаја, а песниковом својственом погледу, придружују се многе дилеме, враћања истом, у непрестаној тежњи да се створена сцена приближи животу и добије свој човеколики смисао. Лунгул допушта могућност сусрета са људима у аутобусу, на улици, у продавници који постављају питање: „Како настаје песма?” и добијају одговор посве обичан, као да гаје изговорио свако од оних који је то питање поставио: „Улице су /пуне људи/ у аутобусима/ су велике гужве/ по продавницама/ људи купују.../ Дао сам им/ одговор на питање/ Како настаје/ песма”.

[ *. ]

АРСЕН У НОВОМ РУХУ TEXSAS FLOOD — ЧЕКАЈ МЕ/// Фотографија је са промоције књиге песама „Комуникативна Кохезија Делиријум Тременса” Горана Лунгула у „Кући Ђуре Јакшића”. Поезију Лунгула музички је оплеменио Ненад Златановић , , , гитариста и певач који је формирао Texas Flood с намером да свира блуз рок под Stevie Ray Vaughana, Jimija Hendrixa, Gov’t Mule i Led Zeppelina , , , Тада младић с гитаром, постао је врстан музичар, , , ово је нова верзија Арсенове песме „Чекај ме”, , , https://www.youtube.com/watch?v=Uwpdn8Tz_mQ&feature=youtu.be , , ,
https://www.youtube.com/watch?v=7FMaC7V8YTw



[ *. ]

ВРАПЦИ ЗАВИЧАЈА ЧАВРЉАЈУЋИ МЕ ЧЕКАЈУ/// Врапци ме дочекују као род свој. Завичај је испуњен чаврљањем ових мајушних птица. Лети, ласте красе висину неба својим летом изнад гнезда и кућа, одмарајући се у загонетном редоследу на жици. Врапци, пак, редовно ме изненаде, чекајући мој долазак у жбунастој живој огради, , , јаве се цвркутом, прхну ненадано, , , бројна дружина ме поздравља на неки чудан начин. Опет долази пролеће, година 2020, долетеће и ласте. Знатижељно их чекам…

СЕЋАЊЕ НА ВИТОМИРА НИКОЛИЋА///

Једну песму овог великог песника о врапцима
давно сам читао… и по некад је се сетим, , ,

Витомир Вито Николић

ПРОЉЕЋЕ
Старији за таму јесени тмасте
и грубљи за грубост ове зиме прошле,
ја вам овога прољећа нећу махати, ласте,
и нећу вам рећи топло добро дошле.

Врапцима ја морам, њежно као отац
рећи нешто лијепо у дан овај плави,
врапцима том ситном грумењу живота,
што је цвркутало зимус на мећави,

док сте ви негдје, испод туђег неба
изводиле своје игре враголасте.
Не, ваш ми цвркут сад, збиља, не треба,
размажене госпођице ласте.

Они су зимус зебли испод стреха,
они су вољели и голо ово грање.
Моје поштовање, весела руљо смијеха,
другови врапци – моје дубоко поштовање.

[ *. ]

ЛЕПА ЖЕНА ПРОЛАЗИ КРОЗ ГРАД/// „Малена” је филм Ђузепеа Торнатореа. Главне улоге играју Моника Белучи и Ђузепе Сулфаро. Дечак открива свет еротике и лепоту жене. Романтична драма приказује дечака (Ренато Аморосо) заљубљеног у прелепу Малену Скордију. Али како је лепота у исти мах и доступна и далека, лепојка Малена је удата, интригантна, осамљена… муж је на фронту. Дечак је прати, саосећа с Маленом понижења и неправде кроз које ова лепа жена пролази. Прати је злоба мештана и трачеви. Романтика ове драме, филмска прича, ставља у средиште интересовања Рената, дечака у зачетку љубавног живота и сложеност живота Малене, која ће прећутати све што јој се догађа, без објашњења и одбране … Тако лепа жена пролази кроз град, , ,

https://www.facebook.com/malisa.stanojevic.754/posts/211469810227247?










[ *. ]

ДВЕ СТРАНЕ [ИСТОК - ЗАПАД] НОВЧИЋА ОД ПАЊА СА ЛАТИНСКИМ ЦИТАТИМА/// COGITO ERGO SUM # AMICITIA VERA RARA AVIS INTERRA# AMICOS OPTIMA VITAE POSSESSIO, , , Мој друг из младости Миле Тимић (1948-2019), после много лутања у избору професије, свој племенити живот посветио је земљорадњи и свакодневном писању латинских цитата, складом природе и промислима о древној мудрости у новим временима, која су била усковитлана; од лепоте живота у селу Сипић, Рача, Шумадија, Србија, Свет,,, до несрећа које су задесиле српски народ у знаку броја 1999, када су светски моћници бомбардовањем створили тако велику буку и бес и рушилачку снагу, да нам се мрачио ум и ницао пркос, бранитељ нашег бића, , , да не изгубимо душу своју, која је на овим просторима у свим временима била слободарска, , , с чудном филозофијом опстајања, , , да нико, ама баш нико од моћника, не може да схвати како нас у вишевековним ратовима не поробише и не уништише; и како то да су нам корени тако јаки, , , Од једног таквог дрвета, са великом крошњом и висином, у коме је железо, оштрином ексера, зарасло, , , Од таквог пања мој пријатељ [као колач од благородне пшенице меког брашна — чистог као душа, од памтивекова] исече даску круга, са годовима трајања; од таквог пања сагради мисао и исписа је латинским цитатима, , , Било је подне седмог дана, септембра месеца, Лета Господњег 2019, пола века од наше Младости — под јаким сунцем, уз многа сећања лепоте и радости нашег сусретања, поклони ми поносито бреме Живота који је Прошао, , ,

П. С. Како је Миле Тимић у последњим година свога живота изгубио вид, необичном техником ручног штампања слова, исписане цитате диктирао је човеку, који је пажљиво користио словар од изливених знакова за латинично писмо , , , Неке словне гешке су настале из тих разлога, , ,

Стварање овог необичног поклона, који сам с радошћу примио, трајало је, из дана у дан, јануар-март 2019. године, , , Са захвалношћу и дивљењем сећам се драгог пријатеља, , , Ова необична књига део је моје библиотеке, , ,

[ *. ]

ВРЕМЕ ФЕСТА — ХРАБРИ НОВИ СВЕТ 1973/// Био је 3. по реду „Међународни филмски фестивал” (Београд, Југославија), под слоганом „Храбри нови свет”, , , Ово сећање више говори о „Радио студентском граду”, него о мени. Редакције овог радија/ разгласа у Студентском граду биле су веома цењене, као што је био и однос према студентима овог, највећег насеља младих људи, студената у Југоисточној Европи; културни простор који данас политичка елита остатка Европе, уз наше пристајање и понављање, назива Западни Балкан.

У радио новинарству, тада и касније, пратио сам догађаје у култури;;; тако сам на ФЕСТУ био извештач о програму који се одвијао у Дому синдиката и на више места у гарду.
Сећам се, сећамо се, гост је тада била једна од најлепших глумица тога времена, италијанска глумица Луиђина „Ђина” Лолобриђида (итал. Luigina „Gina” Lollobrigida) , која је била фотоновинар и скулптор.

Имао сам прилике да видим ту лепотицу, додуше из даљине, јер се сјатио, чини ми се цели свет, да види лепоту жене. Тада су приказани филмови: „Паклена поморанџа” (није га било у биоскопима непосредно после ФЕСТА, па ми многи нису веровали да такав филм уопште постоји), „Кум”, „Француска веза”, „Кабаре” и по сећању бих рекао „Андреј Рубљов”, , , Тако је било, , ,

[ *. ]

ЧУДЕ — БОЕМ КОЈИ ЈЕ НАПИСАО 10 ЗАПОВЕСТИ ПИСЦИМА/// Слободан Стојадиновић (1948-2011), један је од последњих песника боема које сам познавао. Оснивач је часописа „Прича”. Редакција је имала два члана и радни сто у кафани „Коларац”. Редакција је заседала једном недељом, а Чуде је чекајући Славољуба Марковића одлучио да ме ангажује као трећег члана, по свему судећи без права (одлучивања) коментара на уређивачку политику часописа, па ме је театрално, уз подигнуту чашу вина, поставио на тренутно из(ос)мишљено место заступника часописа за причу и приче о причама. На тој „дужности” сам био 2010-2014. године. Учествовао сам у реализацији пројекта објављивања прича, преведених од страних аутора и написаних од српских писаца. Редакција је имала шири круг сарадника, али нико није добио номинацију од Главног и одговорног уредника, Слободана Стојадиновића, који је са Славољубом Марковићем уређивао све бројеве, а онда је Славољуб по митолошкој матрици остао онај „један уредник”… ?довољно?
Часопис захваљујући Славбољубу живи свој живот... још увек, , ,

НАШ СУСРЕТ У ЧАСОПИСУ/

Циклус песама „Игра” у часопису „Књижевност” објавио сам у јануарском броју 1974. године. У истом броју испред мојих песама објављене су песме Слободана Стојадиновића. Те године Чуде је служио војни рок. Једног фебруарског дана на малом пропланку, где су војници вежбали, стајао је замишљен и гледао даљину под снегом и ведрином. Као што обично бива на војним вежбама, неко је узвикнуо: „стигла је пошта”. Међу писмима разних боја и садржаја стигао је и часопис „Књижевност” за Слободана Стојадиновића. Немајући других књига, ишчитавао је све објављено у часопису, а читање поезије је поновио више пута. Кад смо се после много година срели у „Научној књизи”, где је био уредник „Српског књижевног гласника”, поздравили смо се као да се већ дуго познајемо, јер сам и ја с пажњом читао његове песме…

10 ЗАПОВЕСТИ — ПОЧЕТНИ СТИХОВИ И КРАЈ ПЕСМЕ/

Између осталог, Чуде се стихом обратио писцима:

„Не нагињи се над водом да би лице своје
угледао како се тресе од задовољства што
пут је путевима.
… Не посвећуј песме никоме, јер онај који
је све, нема име, а и ако га има толико
слова ниједан књига не издржа…
… Не скупљај чланске карте: иди за собом
када ти није суђено да идеш испред себе.

9. заповест — Читај. 1

10. заповест — Не пиши и не бацај песак у очи сестрама
    
    и браћи својој. Амен!”

Из циклуса „Данајски дарови” Слободана Стојадиновића
читамо песму (сећам се гласа и интерпретације) –
Тако је (песму) говорио Чуде:

ШЕБОЈ?

Био сам у селу - дечак. И младић умало.
Шкрипнуше слова.
Саобраћај намигну.
Индустрија истресе сисе.
Како да се не одрекнеш гробова?
Био сам у селу гост. И домаћин по мало.
Шкргутну алкохол.
Новац рече - Доста!
Баба деди затвори уста.
Зар би признао да си видео козу?
Био сам у селу - слика. И оквир од кога пишти снага њена.
Шебој?
И ја сам брао шебој, а тек божур и кукурек.
Вино, сир, ваздух, сан, љубав приповедачка.
Зар смо се борили само с ушима даљине?
Не!
Не!
Ко си?
Био сам у селу - дечак. И младић умало.
Не, не!
Песма не може да те води онамо одакле си
је избацио ногама из душе властите.
Ти.
Ти.
Шта би прочитао мајци својој?

[ *. ]

РАЂАЊЕ И ТРАЈАЊЕ СЕЋАЊА/// Почетни мотиви за ову песму су из приче пријатеља, академског вајара и сликара Миливоја Богосављевића. Вињета његових промишљања о животу на Земљи деловала ми је фасцинантно,,, она се заснива на трајању времена и сеоби душа…

Ова стихована верзија је само једно виђење… Песма је у књизи: Малиша Станојевић, „Ходање по ветру”, Чигоја штампа, 2015, уредник и рецензент Милован Витезовић, , ,

РАЂАЊЕ И ТРАЈАЊЕ СЕЋАЊА

Стигао је друг Мајаковски у панталонама
Са планете од свиленог ткања
Пространство је скулптура ватрених слика
Плаветнило просуте звезде Светлосна слама