ПРИЧА О ЈЕДНОЈ ПРИЧИ
Малиша Станојевић: ОСЕНО ДРВО ЖИВОТА, Београд, Монд, 1996, 101 стр.
1
У осена дрва спадају - липа ( којом Станојевић отвара своју књигу), орах, храст - запис. Липа је, код Срба и Словена уопште, била свето дрво. Није тренутак да доказујемо и да се подсећамо како је липа играла извесну улогу у домаћем култу. Липа се радо сади по гробљу . Липа је спадала у сеновито дрвеће и у култу дрвећа заузимала је одређено место. Станојевић, након једног кратког увода (текст одштампан курзивом) започиње своју причу о усменом роману једном од етиолошких скаски о постанку липе. Осено дрво живота била би, дакле, та липа која је постала од девојке. Тако почиње прича о преображајима .
Станојевић се подухватио нечег помало апсурдног на први поглед, да забележи причу које нема, коју "тек треба створити". На 20. стр. књиге, он пише :
"Старост осеног дрвета представља тешку изопаченост и сумњичавост према животу, те се све претвара у искривљено огледало. И ово што се ствара постављено је супротно уобичајеној логици и истини, шако да је основна мисао везана омчом која је врлина сумње ; кад у живот посумњаш - и причи не верујеш. Зато су неисторијски прикази део овог садржаја у контексту истине као лажи, као и лажи које постају истина ".
Да ли је липа главни јунак ове сатиричне прозе?
" Прича о смрти покреhе причу о животу. У говору се откривају знакови чудотворства и усуд народа који се опрашта од вође не знајући истину и који слави вођу на местима смрти и одласка жени у куhу, а не тамо где је рођен. Зато ова прича описује и место рођења. Велика је то липова шума. Читаво брдо. Све саме липе, високе, танке. Надмудриле су земљу и део су чудотворства народа који опстаје. Јер у предању стоји : кад се роди мушко дете - у дворишту се засади липа. Чудо је то за један народ да тамо где је рођен вођа расте толико липа" (стр. 62).
Не! То је, пре свега, да се послужимо речима самог Станојевића, позајмљеним од песника Петровића, Бранислава, извесна "моћ говора".
Евоцирајући долазак Словена и Срба на Балкан, Станојевић о империји коју су Словени ту затекли, вели : "од наше огромне буке почеше да се руше градови, легионари да беже, да нестају насеља и труло царство кљокну као мазга. Немаше ко да сачува над земљом такве грађе вине, па све паде под земљу од метар па дубље. Осташе само два бунара, дубока веома. Од великог царства за нас довољно. Рупа горе - да смо небески, и две рупе доле - да по воду сиђемо. Тако настаде вода живота и опи нас бистрином и сластима, јаким опојним саставима који теку по нашим жилама као вода мученица, чиме се разликујемо од оних народа који се поје вином . И ми вина имамо, али мученица је у овој причи вода живота" (стр. 72) После овога следи прича о ораху . "Када је ово дрво неродна и шири се, а познато је по својим мирисима и заклањању сунца, тако да ни трава испод њега не може да расте, по његовом стаблу се секу линије, кора се реже или се стабло прстенује стезањем железом, па увече, кад утихну звукови живота и тама се надвије над круном, изливају се зли сокови неродности и отрови корена и стабла. Таква течност је црна и одлива се попут крви и страшног је изгледа. Кад се све то заврши, ожиљци се покажу и учврсну посечене делове коре. Ако ни тада не буде ово дрво родно - самq обарањем стабла оттром секиром ослобађа се поглед ка сунцу и огромно плаво небо се отвори..." (стр. 73)
Два сеновита дрва су супростављена, липа и орах; у традицији је овај писац напипао оно живо, црпећи воду из она дубока "два бунара".
2
Митска прича у српској усменој књижевности се радо користила. Када је реч о српској митологији ( овај термин је ближи " језичком и културно - историјском средишту, језгру митолошке традиције, која иза себе није оставила само јуначке епске песме, приче, пословице, загонетке и мудре изреке, типолошку разноврсност укупног усменог исказа, него и читаво богато митско сазнање српских предака, сакривено у језику иза топонима, омонима, назива биљака и природних појава, сачуваних обичаја и имена" ,в . есеј Мирјане Поповић Радовић , МИТСКА ПРИЧА У СРПСКОЈ УСМЕНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ, стр. 117, и даље), она је одувек била изазов за писце, подједнако и за песнике и прозне писце, есејисте и истраживаче. Усмена књижевност не познаје усмени роман, али то не значи да једнога лепог дана неком писцу неће пасти на памет да покуша да га састави. Усмена традиција (народне приповетке, песме, пословице и заготеке) пружа, по мишљењу Чајкановића, "драгоцену подлогу за упознавање нашег паганизма". Два су обележја која помажу у распознавању "различитих митских извора у српској митској постојбини, од којих су водила два различита симболична смера тотемисшичког везивања за претке (...) биљка босиљак као еквивалент светлости и сунца, бога Вида, и животиња вук, еквивалент бога громовника, Перуна. Из ова два извора многих језичких и семантичких симбола, настајали су митологемски низови древних предања, чији је основ био култни митологем веза за топониме или омониме, а тек потом за имена и презимена људи или књижевних јунака у усменој повести " (Мирјана Поповић Радовић, исто, стр. 118). Малиша Станојевић је користио и најстарије митске приче, етиолошке скаске и гатке, као приче о судбини, као и оне најновије митске приче, да би испричао своју причу.
Та Станојевиhева прича о усменом роману, кад се мало боље поразмисли, развија, у ствари, идеју једне песме Васка Попе (Прича о једној причи , в. у књизи песама В. Попа, СПОРЕДНО НЕБО, Нолит, Београд, 1980, стр. 18) . Била једном једна прича, како каже Попа, и она се завршавала "Пре свога почетка / И почињала / После свога завршетка // Јунаци су њени у њу улазили / После сво је смрти / И из ње излазили / Пре свога рођења // Јунаци су њени говорили / О некој земљи о неком небу/ Говорили су свашта // Једино нису говорил и / Оно што ни сами нису знали / Да су само јунаци из приче ". Али, у Станојевиhевој причи појављује се и глас приповедача , који понекад наруши чаролију приче...
Станојевићу је ова књига првенац. Објавио ју је напунивши 47 година. Станојевић је, пре тога, објављивао песме, критике, есеје по нашим листовима и часописима. На Филолошком факултету у Београду дипломирао је на групи за српски језик и књижевност, а потом и магистрирао на смеру за савремену српску књижевност. Живи и ради у Београду као шеф одсека за студентска питања на Филолошком факултету. Осећао сам "енергију" ове књиге, док сам је читао , и после тога - првог читања, али и известан отпор да о њој пишем . Иако она, на први поглед , подсећа на, рецимо, један подужи увод у усмени роман нашег, српског поднебља, она је истовремено и пример деструкције неписаних правила усменог романа. Књига, свакако, припада независној деструктивној словенској прози, и могла би се, по много чему поредити, са неким кратким прозама Данила Хармса , и то не би било на штету писца Станојевића. Метод који је открио Хармс, модеран је и делотворан. Најбоље странице у Станојевићевој књизи, првенцу, исписане су енергијом миторушилаштва , раскринкавања. На моменте, Станојевиhева књига се чита као изврсна сатирична екскурзија у српску митологију у ужем и најширем смислу речи. Станојевић зна, као и Николај Велимировић да је лаж "притворна истина". Његова књига из странице у страницу показује - шта значи лагати? ("Значи оденути се у одело истине; сакрити се за леђа истине; јавити се под именом истине; ставити фирму истине на дућан лажи ; представити бабу као младу помоћу белила и руменила" , Николај Велимировић, Речи српском народу КРОЗ ТАМНИЧКИ ПРОЗОР, Издање Српске православне епархије за Западну Европу, Химелстир, 1985, стр. 19).
Годину дана после ове Станојевићеве књиге, појавио се роман Светислава Басаре LOONEY TUNES , прелиминарно објављиван и у једном дневном листу. Ако сте прочитали тај Басарин роман, упоредите га са Станојевићевим првенцем. Верујем да се нећете отети утиску да је , Станојевић прозрео "изуме" писаца сличних Басари и претходницима : " Изум је свих твораца усменог романа да вешто израде причу о лакрдијашима, заљубљеницима, надреалистима, као и о онима који су велике поете, али прилагођени моћима уређења система ослушкивања (Станојевићева књига, стр. 79) . Много је , дакле, било разлога, да се о овој Станојевићевој књизи током минуле године не пробије ни један други глас, осим рецензената Станојевиhеве књиге.
3
Књига прозе Малише Станојевића, Шумадинца из Раче (крагујевачке) објављена је у едицији Нова проза са, на први поглед , необичним насловом ОСЕНО ДРВО ЖИВОТА. Стицајем околности, ова књига ми је дошла у руке одмах по изласку; прочитао сам је почетком јуна 1996. године. У међувремену, нисам прочитао ваљанији критички приказ у нашим листовима и часописима о овој књизи. Изводи из рецензија, објављени на полеђини корица, уводе нас у свет ове књиге. Живан Живковић је сматрао :
" ова проза није друго до једна поетска фантазмагорија, у којој се настојало да се избегну канони писане литературе, а поштују они из усмене , с циљем да се оспiвари један - можда у наше време врло мотивисан и разложан - полилог уместо говора писца, наратора или јунака ; у име тог колективног говора "мнотшва јунака" - брисан је наратолошки индивидуалитет... Опозвана је и прича као траг о историјском искуству ".
Бранко Стојановић истиче : " ... Тематско- мотивски сегменти, најчешће представљени у бинарним опозицијама, уланчавају се у наративна језгра , подсећајући, ту и тамо, на пишчево "дајџесширање" крупних (историјских и митских) људских ситуација, које се, овдје, своде на симболотворне призоре (алегорије) из живота, обичаја и етнопсихолошких обиљежја народа".
Ни један ни други рецензент, барем судећи на основу ових одломака ( нисам био у прилици да прочитам њихове рецензије у целини) нису покушали да одреде коме жанру ова проза припада и ако је нова, колико је и у чему нова? Због чега је писац своме делу одредио наслов какав има?
Станојевићева књига наћи ће своје читаоце - неке ће и збунити. Она заиста заслужује једног озбиљнијег тумача, који ће тек доћи. У нашим часописима и листовима, у нашим културним рубрикама, у нашим издавачким предузећима , у нашем јавном и културном животу (могао сам то ставити под наводнике мирне душе), ова књига се не спомиње, јер подрива установљене хијерархије , симетрије. Међутим, ова књига ће се борити сама, упркос баријерама и препрекама, да стигне до својих читалаца. У томе ће јој помоћи сјајна иронија , на моменте, са којом је писана. Ова књига је и написана да изазове "срџбу и гнев код оних који ово до сада нису знали" (стр. 70), и она је заправо одлична на оним местима где се писац владао "по свим законима приповедања према изуму гуслара и певача који су испевали догађаје о војевању јунака у великим биткама" (стр. 70) ...
Оно што је најупечатљивије у овој књизи, поред осталог, јесте иронија и хумор, откривање искуства и сазнања проистеклих из посебног угла гледања на стварност; хумор и смех су у овој књизи мост и веза између два света. Као и у свим другим митологијама, тако је и у српској, смех једна значајна манифестација живота (они који силазе у доњи свет или тамни вилајет заборавили су да се смеју). У том сучељавању два митска извора, упрошћено речено бога Вида, и бога громовника Перуна, писац се и својим непосредним ауторским гласом ставио на страну светлости и Бога Вида...
Станојевић је могао написати бестселер; мало је фалило да то учини! На стотинак страница ове кратке прозе, написао је, полазећи, у поход против злобе и лажи, вештица света и стереотипа, причу о причи или о осеном дрвету живота. Четрдесет и седам година је чекао да исприча своју причу, али горчина тога чекања, на сву срећу савременог читаоца, није ушла у ту причу. Усмени роман, коме су посвећене многе странице ове књиге, није постао њен главни јунак, а писац је био тако близу тога. Према Станојевићу, "у писаном роману су ликови подељени на позитивне и негативне . Негативни јунак је мртав. Само уз много мука и мајсторија писац може да гa остави у животу" (стр. 76). Тамо где се Станојевић иронично осврће на писце "писаних" романа, има и ова истинита реченица: "Нико још није, отварајући своје мисли помоћу писмена, искрено пресликао своје мисли" (стр. 77).
Није ли у тој реченици садржан и један дубљи суд о актерима и учинцима савремене српске књижевности, којој писац припада рођењем и језиком?
(Понедељак, 10. новембар 1997.) (М.Л.)
